Slom čoveka-kopirnice

Predsednik, njegovi obožavaoci i autobusni priteranici zato sada preduzimaju skromniju svetkovinu, prilikom koje će izneti svoje zahteve, možda čak ispred RTS-a, jer su se umorili od ove talačke krize čije su žrtve, je li, oni. Dosta im je blokada, pa će blokirati. Dozlogrdilo im nasilje, jer valjda iznuruje kad mesecima gaziš ljude kolima i dislociraš vilice i reckaš ljude kao krastavce, ili u najmanju ruku javno braniš i inspirišeš sve to. Tu je i video-pozivnica, narator: On lično, kako drugačije. Kaže, vratićemo otetu državu. Tim rečima.

Dakle, smislio je da su naši zahtevi u stvari njegovi, da je naš bol njegov, da su ranjeni i povređeni u stvari njegovi, ukratko da je njegovo sve što mu ne pripada. Pošto nije nadležan, zahteve će podneti institucijama, a one su njegove. Lično će, kaže, podneti tužbe protiv tužilaca, evo on je dovezao sve traktore, evo on je odlučio da uđe na intenzivnu negu… ređa tako prestupe kao da oni znače „ja sam hrabar“, a ne „ja sam prestupnik“.

Ali ima nečega poštenog u vezi s tom huljinskom ekipom, a to su – slogani. U sloganima su začuđujuće iskreni, što jezu diže na poseban nivo: „za našu decu“, dakle ne za vašu, „Srbija ne sme da stane“, jer ako zastane i razmisli, shvatiće šta joj radimo, pa jednom beše nešto a la „zajedno možemo sve“, u smislu da tlačimo sve ostale na svaki način koji nam padne na pamet i da niko od nas nikada ne mora da objašnjava sudu taj hobić. Ovog puta, međutim, moto im je istinit preko svake zamislivosti: vikend-cirkus odigraće se pod naslovom „Ne damo Srbiju“. Što će reći: da, mi je držimo zatočenu, i ne pada nam na pamet da je pustimo na slobodu. Da, mi smo vam je oteli, i sad je naša, i ostaće naša. Jer, da nema tog perfidnog sloja podteksta, šta bi ova fraza uopšte značila? Kome je vi to ne date, nama? A mi smo šta, mi nismo građani i građanke ove zemlje, nama ona ne pripada već sama po sebi, nego samo vama? I to sve organizuje predmetna institucija čija definicija kaže da je predsednik sviju. Da je, otprilike, otelotvoreno narodno jedinstvo. A on je otelotvoreno razjedinjavanje otkad je javno zinuo. Neće odoleti da se ne popne za govornicu i ne izdeklamuje sam te svoje zahteve, svodljive mahom na jednu reč: hapsite. Počnite od Dejana Ilića, pa redom. Možda će se suzdržati da u toj navali retorskog zanosa ne spomene izgradnju logora za neistomišljenike, ali svi znamo: to mu je san.

Ne zaboravimo: u Novom Sadu još drže u zatvoru klince koje su uhapsili zbog privatnog razgovora, u prostoriji koja se ispostavlja ozvučenom. To je ideal sveta iz NJegove glave: da nam svima ozvuči sve sobe, da se napolju iživljava kako mu se prohte i da te onda apsi što si ga makar kod kuće masno opsovao u televizor, dok si menjao kanale u potrazi za nekim na kojem nije on. Da može, ugradio bi nam prislušne čipove i u glave, pa bi hapsio već i za samu misao da ti je odvratan.

Ne postoji stepen ugnjetavanja koji bi njemu bio dovoljan; da mu nije ipak malo frkica od inostranih gazdi i od činjenice koji je vek, on bi vratio i ozakonio robovlasništvo, jer to je stvor koji protiv takvog društvenog uređenja nema ama baš ništa, njega bi to beskrajno razgaljivalo. U stvari, on se prema svojim glasačima i ophodi kao robovlasnik, no pati što ne uspeva i sve ostale da zaljubi u lance; za to vreme, okovi su počeli da žuljaju i kod onih što su pristali.

Reče nedavno moj drugar Dragoljub: „Imam konceptualnu ideju: skupimo se ispred predsedništva i pravimo Slobu od blata, ali stvarno. Obukvalimo metaforu.“ Razumem doskočicu, ali ono što na Andrićevom vencu sedi nekako je već blatna kopija diktatora, biće bez ideologije i ideje, prisvajač svega što drugi smisle. To je jače od njega, do mere da nesvesno pljačka čak i ideju da ovaj režim mora pasti: svakim svojim potezom, on se ruši i ruži i kruni sve više. Poetski prikladno, čovek-kopirnica na kraju će iskopirati želju drugih da padne s vlasti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.