Zašto mora napred

Nek mi se oprosti šankovna metafora, ali ako bi se nekome u čašu usula sva pića odjednom, test-subjekat bi, nakon što to unese u organizam, verovatno bio lud danima, ukoliko bi uopšte pretekô posle ispiranja; nama se upravo završava peti mesec kako svakodnevno, celodnevno, osećamo sve emocije odjednom. I mučno je pojmiti da ovakvu situaciju diktira jedna jedina naopaka volja, kojoj se dozvolilo da nas naseli u svoje najcrnje fantazije. Dogodi se da narod odabere vođe elastičnog poštenja ili relativne pameti, to je belodano štetno, ali zemlje se od tog štetočinstva oporave; kad, međutim, odaberete neostvarenog sadistu, budite sigurni da će se ostvariti. Petnaestog marta, na dan najvećeg skupa, građani Srbije osetili su na svojoj koži samo parče tog neutaživog sadizma; šta su tačno bili dalji činovi te dramaturgije – nije nužna bizarna mašta da se zamisli. Dok se sa strepnjom bavimo tim mentalnim sportom, bitno je ne polaziti od pogrešne premise „on bi udario na sopstveni narod“. To nije njegov narod. On nema svoj narod, bar dok skupštinska većina ne izglasa huljstvo i lažovstvo za nacionalnost.

On nema svoj narod, a na druge narode krvožedno udara otkad zna za sebe. On je tom nekom neprijateljskom narodu, a svaki mu je narod neprijateljski, zapretio da će ih uništiti svuda u svetu i oknjižotvoriti priručnik kako se to radi. Postao je stiliski osetljiv, jer on sad piše pa se razume, te je s aspekta stilistike analizirao izveštavanje RTS-a iz Niša, nalazeći literarne mane: tu se reklo da tišina odjekuje. I videlo se, u onoj sočnosti s kojom novinara naziva imbecilom, koliko mu taj odjek tišine smeta. Jer u tim tišinama je nezaborav, njegov glavni neprijatelj. Te tišine kažu: nećemo zaboraviti, znamo šta ste uradili, mi sada neopozivo znamo ko ste. Taj duševni svrab koje mu tišine prave toliko je snažan da ga ubrzano privodi njegovoj nasilničkoj prirodi: on bi da svira kraj, jer on se pita kad je kraj, i biće sad, i biće baš dok ćutite i sećate se žrtava. S leđa. Jer tako to rade najhrabriji. Činjenica da se ono nešto desilo baš u takvom trenu, dok traje muk, potkazuje glavnog sumnjivca bez nužne konsultacije Šerloka, Poaroa i Brusa Vejna.

Samo – šta se tačno desilo? Ništa, ako pitate njega. Ili je više desetina hiljada ljudi izvelo savršeno uvežbani performans; posle su glumili i po urgentnim centrima, gde se posebno beležilo ko je sve naterao svoje telo da verodostojno glumi simptome i posledice upotrebe nekog oruđa, koje naša zemlja nema. Ima, ali neotpakovano. Dobro, otpakovano, ali nije upotrebljeno. To je u stvari samo preskupi megafon. Doveče, Dačić će se javno požaliti kako eto teško uspeva da nađe volju, zdravlje mu popustilo, partijski drugovi protestuju protiv njega, ma idi, pojede čoveka trideset godina u vlasti, okle snage za tako kaskadersko lažovstvo kakvo je njemu sada dodeljeno. A eno mladog Orlića, on pak bez ikakvih propratnih tegoba savesti direkt u kameru kaže da niko takvo sredstvo nije video, niko snimio, i to radi s onom istom facom kakvu njegov sensei ima kad najmasnije laže: facom čoveka zgađenog tuđim laganjem, facom koja se pita kako neko uopšte može da laže, kakvi su to ljudi. Potom se ispostavlja da postoje fotografije, videi, očevici; tu onda sledi Dačićevo blamiranje, pa lament nad sobom, ukratko blament.

Tragedija je izbegnuta, zahvaljujući pribranosti studenata. No, tragedija u Makedoniji došla je kao uteha dušobolji predsednikovoj: obožavalac ljudske nesreće odmah je pohrlio da se slika po bolnicama, onamo gde ni najuža porodica ne može da uđe. Nije bilo krvi na ulicama naše prestonice, pa je žedni Nosferatu otišao da bar malo sisne onamo gde je ima, da se nadovolji do sledeće prilike. Osvežen, smišlja nove pretnje. Nastavlja da pritiska. Gleda kako da kazni taj narod koji toliko, toliko mrzi, a narod, ako je i sumnjao, sada napokon zna na šta je sve taj čovek-nečovek spreman. I dok se meštar sviju hulja više no ikada ranije javno klobuči od laži i zlobe, dok ga ona tišina nezaborava progoni, stiže vest: nadstrešnica je odnela još jedan život.

Zbog života, tog i svih onih drugih, mi ne smemo stati. Ma kako razlokani emocijama, ma kojim oruđem pogođeni, ma koliko iscrpljeni – braćo i sestre, mi ne smemo stati.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.