Šta će ova godina biti kad poraste?

Evo nas tamo gde nismo verovali da je moguće stići: iskobeljali smo se iz godine 2025. Prostor prazan kao novi list hartije ravnodušno pilji u nas – i slatko ga je posmatrati tako nedužnog, tek ispiljenog iz svoje kalendarske prethodnice, kad znamo da se od malca tako mnogo očekuje. Teško je biti dete koje nema nikakvu šansu da bude obično, nego samo izuzetno dobro ili izuzetno loše; ova godina je takvo dete, prosto se ne može izuzeti iz izuzetnosti. Aforističar Dalibor Đorđević plaši nas pitalicom „gde ćemo za reprizu devedesetih?“; ima, dakako, i onog gledišta koje veli da nema razloga za mrštenje, da smo mi eto već pobedili, sad još samo fali da… pa, da pobedimo. Kako bilo, ova godina je istorijska, i čudno je to znati unapred, dok se ovako taze umiljava oko nogu i prede. S jedne strane, dolaze velike stvari; s druge, „i to će proći“, već ovako ili onako, i ko zna kako će o tim danima govoriti pokolenja. Praznična depra: misli o prolaznosti.

Vest: MTV više ne postoji. Okončao je svoje emitovanje u novogodišnjoj noći. Ko je od nas ikada zamišljao tako nešto? A ne samo što s radara sadašnjice upravo tako nestane nešto što nam se činilo konstantom stvarnosti – nego tu počne i da isparava iz sećanja. U završnici strip-serijala „Y, poslednji čovek na zemlji“ ima ta dirljiva – i zabrinjavajuća – scena u poslednjoj epizodi: u ne tako dalekoj budućnosti, glavni lik oduševljeno priča svom mladom klonu o Elvisu; ovaj sve to strpljivo sasluša, tobož zainteresovano… i onda pita ko je Elvis. Kunem se, nikad, ali nikad pre tačno te sekunde nisam razmišljao o tome da će Elvis jednoga dana biti tek udžbenička činjenica za najzainteresovanije pop-kulturne arheologe, a ne the opšte mesto znano svima.

Ovih dana bistrimo sviđa li nam se kraj „Stranger things“-a ili ne, ali možda u istoriju uđe da je posredi poslednji televizijski događaj koji je pred ekranom okupio sve generacije unutar porodica za praznike; možda smo tome svedočili sad pa nikad, ta slika nekoj novoj deci možda će zvučati potpuno praistorijski. Svakodnevniji primer: i dalje govorimo „okreni me sutra“, zar ne, nesvesni da poreklo fraze koliko sutra neće biti jasno – jer novi naraštaji tek će u muzeju doznati za primitivnu spravu koja se nekim čudom isto zvala telefon, a radila na, ej, okretanje brojčanika prstom. Da, sve bez čega je život u jednoj kriški vremena nezamisliv – u narednoj udomi prašinu nebitnosti. Nazad na naš vilajet, tu negde čuči odgovor na pitanje kako se ovi neki ljudi usuđuju da nam rade sve ovo što nam rade: ukratko, računaju s tim da će sve ovo već sutra biti juče. Ko vele, ako i hiperstvarni fakti deluju sumnjivo s vremenske distance, ko će se sećati gomiletine neverovatnih gluposti koje smo mi ovde – da upotrebimo besmrtan izraz rodonačelnika žanra – izasrali.

Vaistinu, ko će poverovati da je postojao lik koji se javnosti obratio 400 puta godišnje, a da nije bio čitač vremenske prognoze? Mada, ako ćemo pravo, nije da nije vedrio i oblačio. Lik koji ne veruje da mu je istekao rok, i ne veruje da su neki tamo klinci u jednom danu skupili 400 hiljada potpisa podrške, uprkos tome što je ovaj telehipnozom 400 puta probao da hiljadama ljudi utuvi u glavu svoje jevanđelje. Ko će poverovati da je postojao Ćacilend? To je i za njegova vakta bilo teško objasniti bilo kome ko nije odavde. Ko će poverovati da smo jednom bili totalno paranoični i videli zavere u svemu, dok nam je istih tih godina, tu ispred nosa, sudbinu krojio tip koji nam želi i radi sve najgore – a nismo ga se otresli duže od decenije? Ko će poverovati da nam se u jednoj godini zgodilo toliko nezapamćenih stvari – a da nismo provalili kako je suštinski uzrok baš ta naša sklonost ka nezapamćenosti stvari? Trenutno mi se čini, a tako vam prošlog vikenda i napisah, da minulu godinu niko od savremenika nikad neće zaboraviti. No, istina je da nisam siguran. Samo bih voleo.

Beba-godina smeši nam se iz kolevke, zabavlja je što realno pojma nemamo šta će biti kad poraste, jedino znamo da će od nje biti nešto. Najbolje. Najgore. Oba. Godina za pamćenje. A mi? Ovoga puta, moraćemo da postanemo oni koji pamte. Moraćemo da uvedemo sećanje ne kao kulturu, nego kao vrstu lične higijene. Valjda smo za toliko dorasli situaciji.

U redu, godino, dosta dobrodoškanja. Udri. I mi ćemo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.