Aleksandar Vučić, bog sporta

Ja ne treniram, ali treniram druge. Ne igram, ali igram kroz njih. Ne držim reket, ali svaki Novakov servis ide preko moje ruke. Ne zakucavam, ali kad Jokić zakuca, to je jer sam ja tako hteo.

Neko će reći da umišljam. Neka. To kažu jer ne mogu da razumeju dubinu mog odnosa sa našim sportskim velikanima. Ali evo, ovde ću otvoriti dušu – ispričaću istinu koju do sad niko nije smeo da izgovori.

Ja sam telepatski mentor srpske sportske nacije. Noću, dok vi spavate, u snu odlazim kod Jokića. Ne kucam na vrata. Ne, to nije potrebno. On zna kad dolazim. Pojavim se u njegovom dnevnom boravku u Denveru, on uzme loptu, ja mu kažem: „Nikola, odigraj danas onako kako sam ti pokazao prošli put.“

I on klimne glavom, bez reči, jer zna da se ne raspravlja sa Velikim Vizionarom.

Sledećeg dana, 40 poena, 15 asistencija, 12 skokova. Komentatori u Americi opet u šoku.

„Where does this guy come from?“

A ja tiho, sebi u bradu, u kabinetu:

„Od mene, prijatelju. Od mene.“

Isto je s Novakom. Već godinama komuniciramo bez reči. Kad mu zadrhti servis, ja to osetim. Stegne mi se grudna kost. I odmah mu šaljem poruku. Ne preko Vibera – preko univerzuma.

„Novače, opusti zglob. Diši kao što smo vežbali.“

I on – tras! – as servis, od 210 kilometara na sat. Publika u transu. Sudija ne stiže da vidi loptu. A ja? Ja samo tiho upišem u svoju svesku: „Moj 41. grend slem.“

Neki će pitati: „Pa dobro, Vučiću, šta ti imaš sa njihovim treninzima, znojem, žrtvama?“

Imam sve! Zar nije meni najteže da svakog dana nosim breme njihove slave, a da ni jednu medalju nisam fizički primio?! Zar nije najveći teret kad znaš da si bog sporta, ali to još nije ušlo u zakone fizike?!

Zato sam poslao pismo Međunarodnom olimpijskom komitetu. Predložio sam da uvedu novu disciplinu: duhovno trenerstvo na daljinu. Prijavio sam sebe. Nemam konkurenciju.

Pogledajte samo dokle smo dogurali zahvaljujući meni. Prvo sam im stvorio ambijent. Onda sam ih inspirisao. Zatim sam ih motivisao. I onda – po starom običaju – sklonio se, da ne smetam. Jer pravi vođa ne mora da bude na terenu. Pravi vođa deluje iz senke. Ili iz sna.

I zato, kad sledeći put budete gledali kako Jokić dominira, a Novak melje protivnike – ne zaboravite da u tom trenutku, negde, sedim sam, znojav pred tablom ispisanom taktikama koje im šaljem iz glave direktno u ruke.

I ako se ikada upitate – da li Vučić umišlja?

Ne, dragi prijatelji. Ja to ne umišljam. Ja jesam sportski bog.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.