Intervju sa daskom

„Pre bi se moglo reći da sam se pronašla. Kako je lep Beograd, potpuno sam zaboravila. Nema veze što je neočišćen, nema veze divlja gradnja, sneg će se otopiti, udariće zemljotres, ali duša Beograda je neuništiva.“

„Vi ste jedna vrlo poetična daska, ali niste odgovorili na pitanje. Otkud vi na beogradskim ulicama?“

„Moje drugarice i ja izvršile smo bekstvo iz jedne nesnosne glave. Pre nas su to već obavile neke druge daske, pa smo se odvažile i mi.“

„To znači da glavi iz koje ste umakli ne fali jedna, već više dasaka?“

„Oduvek ste bili pronicljivi, zato volim vaše kolumne. Glava u kojoj sam boravila redovno ih čita.“

„O, hvala. Koliko je, dakle, ostalo dasaka u toj glavi?“

„Dve, tri, ne vidi se baš najbolje od silnih užasa koji se neprekidno u njoj smenjuju. Takve strahote ni mnogo tvrđe daske ne mogu da izdrže, a kamoli ja.“

„Šta vas je to tako preplašilo?“

„Na početku je bio doktorat. To je bilo takvo mučenje, da su neke daske spontano sagorele. Onda lapsusi. Kad god bi se u glavi pojavili Nambija, penetracija u građane, urme na ušću i tome slično, pucale bismo od krindža. Onda je došla opsednutost nemanjićko plavom. Sve u glavi bilo je ofarbano tom bojom, pogledajte, neki čvorovi na meni su i dalje nemanjićko plavi. Kap koja je prelila čašu bila je opsednutost Dražom Mihailovićem, ali ne na uobičajen način, nego Draža u kupaćem, Draža u halterima, joj, joj meni…“

„Smirite se, gospođo daska. Sada ste na sigurnom.“

„To vi mislite. Ne znate vi kakva je to glava. Kada je sa Draže prešla na zamišljanje kružnih tokova, tada su počela masovna bekstva dasaka. Kružni tok ovde, kružni tok onamo, kružni tok na kružnom toku, svuda samo kružni tokovi, plakale smo od muke danima.“

„Kako ste uspeli da pobegnete?“

„Sačekale smo da padne sneg. Znale smo da će glava pobeći u podrum da plače, kao i svaki put kad naiđe neki komunalni problem…“

„Zašto glava ne ode van zemlje kad pada sneg?“

„Ma, ona od straha da će joj neko napolju dobacivati ne sme više ni do aerodroma da ode. Kad je videla, mislim baš na vašem Instagramu, kako se ljudi kotrljaju niz stepenice posle vaterpolo utakmice u areni, glava je zapištala ‘Nikada više neću izlaziti napolje, a kad izađem, svima ću vam iščupati srce’. Onda se uspavala zamišljajući vaterpoliste u ekstra smol gaćicama, a mi smo zbrisale.“

„Zapanjujuća priča. Hvala vam na ispovesti, gospođo daska.“

„Vidim da i vama fale daske u glavi, ako želite, mogu da uskočim.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.