Kako je propao Džeki Čen

„Druže Čen, drago mi je što vas vidim.“

„I meni je drago, druže Žvalega. Čast mi je da budem ambasador jedne takve spektakularne manifestacije kao što je vaš mafijaški EXPO.“

„Da, da. A da znate samo kako sam voleo vaše filmove kada sam bio mali. Gledao sam ih više puta na video rekorderu, a svaki put kada bih išao u bioskop, klinci iz kraja vežbali su vaše veštine na meni. Bilo je divno.“

„Jako mi je drago. A sad bih da idem.“

„Čakjte, druže Čen. Tek ste došli. Prvo da se slikamo, pa Suzi da podeli te slike na društvenim mrežama, a onda svi oni koji su se ložili na vas da se smore, nadam se da će neki od njih izvršiti i samoubistvo.“

„Ali zašto? Džekija Čena svi vole, mnogo sam se trudio da tako bude. Kad namestim onu moju facu ne možeš da me ne voliš. Pa onda, kad pustim na špici filma kako sam se lomio tokom snimanja, gledaoci me zavole još više. Kako je moguće da me neko u Srbiji ne voli, mene, koji sam bio heroj svakog malog Srbina osamdesetih, a i kasnije.“

„Ma pustite ih, druže DŽeki, budale. LJubomorni sa na mene, pa svakog ko se pojavi sa mnom, zamrze i vređaju. Lek za njihovu mentalnu bolest tek treba da se pronađe. Žrtva sam, dakle, ja, a vi ste kolateralna šteta, druže Čen.“

„Šta da se radi. Idem sada kući, sa honorarom kojim ću brisati suze zbog ovoga što ste mi rekli. Nji hao.“
„Polako, druže Čen, polako. Nismo završili.“

„Druže Žvalega, u ugovoru lepo piše – dođem, slikam se, uzmem pare, odem. Ne vidim nijedan razlog zašto bih se zadržavao.“

„Evo, biću sasvim otvoren, druže DŽeki, nadam se da mogu tako da vas zovem. U poslednje vreme mi nije dovoljno to što policija i maskirani batinaši biju studentariju. Hoću i ja to da radim.“

„Uzmite pendrek i tucite ih.“

„Ne, ne. Ne shvatate. Kakav bih ja to imperator bio kada bi ih tukao onako kako ih bije obični ćaci. Mislim da je došlo do kosmičkog zaokruženja, svi su mi astrolozi rekli da se sad nalazim u prleomnom periodu, a to je, po mom tumačenju period kada ću svojeručno studentkinjama da lomim kosti, ali ne pendrecima i palicama, nego potezima majstora borilačkih veština, DŽekija Čena! Nešto poput mog idola, Kaligule“

„Koliko shvatam, vi biste da vas naučim mavaši geri i ostale udarce, kako biste ih primenili na demonstrantima? Ali, ja to ne mogu, borilčake veštine služe isključivo za samoodbranu i snimanje jeftinih filmova. Probajte s tenkovima, doviđenja.“

„Kuda, druže DŽeki? Neću vas dvaput moliti da me naučite kako da iz skok-šuta novosadskoj penzionerki-blokaderki polomim lobanju.“

„Druže Žvalega, biću prinuđen da se branim, ako me odmah ne pustite.“

„Druže Džeki, kuda… Jao! Joj!“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.