Foto: Radenko TopalovićMoram prvo da naglasim da se ne zezam, imajući u vidu da je prvi april. Studentski protest traje puna četiri meseca, sa zapaženim uspehom. Studenti u blokadi pokazali su izvanrednu etiku i organizovanost, legitimisali su sebe kao sadanjost i budućnost Srbije, a vlast oterali u prošlost. Taj odlazak u prošlost, međutim, ne ide lako, jer je vlast sastavljena od kriminalaca i protuva, koji se neće libiti da upotrebe ogoljeno nasilje ne bi li sprečili svoj kraj.
Režim pokušava da buši protest šikaniranjem prosvetnih radnika i univerzitetskih profesora, ukidajući im zaradu sa namerom da ih nateraju u defanzivu, jer glad je uvek ubedljiv argument. Za sad im sa univerzitetskim profesorima ne ide, a što se tiče prosvetnih radnika u srednjim školama i gimnazijama, ovih dana vatru protesta održavaju njihovi učenici.
Studenti su više puta pozivali na generalni štrajk, koji je dvaput imao solidan jednodnevni uspeh. Nijedna profesija se nije trajno priključila protestu. Studenti su pozvali narod u zborove, kako bi pokušali da mu uvale ideju direktne demokratije i danas zaista imamo svakodnevne zborove, svuda unaokolo, ali nevelike, bez jasnih ciljeva.
Studenti su dugo odbijali da komuniciraju sa relevantnim političkim faktorima, pa su, pametno, zaključili da bi vožnja biciklima do Strazbura bila dobar diplomatski potez. Evroposlanici će ih tamo dočekati, a studenti će im predstaviti svoje zahteve, koje režim nikada neće ispuniti. Studentski protest se približava zidu, ali taj zid nije ni visok, ni jak.
Do sad su jasne tri stvari: studenti su najjači politički faktor u zemlji, podržava ih preko šezdeset odsto građana, a režim ne želi da im izađe u susret. Šta je rešenje? Dok sam na početku studentskog protesta bio usamljen u ideji da studenti imaju potpunu slobodu da se politički organizuju, ako to žele, sada se kristališe potreba da se to desi, jer je političko definisanje studentskog protesta, rekao bih, pravi način za uspešno probijanje pomenutog zida.
Treba nam pokret za ispunjenje studentskih zahteva. Ko bi u njemu bio? Kao logičan odgovor nameću se studenti i profesori u blokadi. Studenti, koji deluju anarhistički, znaju da cilj opravdava sredstva, a dovoljno su mudri da shvate da je ulazak na velika vrata u svet predstavničke demokratije u ovom trenutku sredstvo kojim se može doći do cilja.
Pred njima je nesumnjiv uspeh na izborima, što bi trebalo iskoristiti za puštanje ugašenih institucija u rad, ali i promovisanje drugih ideja, poput direktne demokratije. Dominacijom na biračkim mestima, studenti u blokadi će svoju godinu na fakultetima, koje su se dobrovoljno odrekli, pretvoriti u istorijsku društveno-političku investiciju. Na ovaj način, njihov sjajno organizovani, natpolitički pokret i građani, koji ga u ogromnoj većini podržavaju, pobediće zlo.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
