Foto: Aleksandar RoknićPosle saobraćajne nesreće sa smrtnim ishodom, u Surdulici se narod okupio sa jasnim ciljem, da se svi preostali Albanci proteraju iz tog grada. NJima ne trebaju kapuljače, ovi fašisti se svojim stavovima ponose, a država ih uzgaja. Ovo je sasvim normalno za zemlju u kojoj je „Šiptar“ najgora uvreda koju može zamisliti najveći deo stanovništva, toliko velika da se čak i diktatoru, u nedostatku jačih reči, mesecima uporno skandira „Aco Šiptare“.
Već sam na ovom istom mestu pisao o tome kako će nas „Aco Šiptare“ odvesti bestraga, ali taj tekst nisu čitali Surduličani, a i da su ga čitali, završio bih kao koleginica iz Cenzolovke, Dejana Cvetković, kojoj je na protestu protiv surduličkih Albanaca zabranjeno da izveštava, uz salvu mizoginih uvreda, jer Srbi, pored „Šiptara“, jednako strasno mrze i žene.
Jednu nezavisnu novinarku rulja je, dakle, promovisala u „šiptarskog“ jataka, a sa takvima se zna – pravac hladnjača. Pre hladnjače, stigli smo do duhovnog potonuća u kome Srbi jedni druge „šiptarišu“, bez obzira na to na kojoj su strani političkog spektra (ubedljivu manjinu normalnih ne računamo), što nas dovodi do zaključka da su, ujedinjeni u mržnji prema „Šiptarima“, svi isti.
Nacionalna pripadnost kriminalca, poput ovog u Surdulici, koji je bahatom vožnjom usmrtio jednu osobu, ne bi smela da bude bilo kakav faktor, ali u ovom slučaju ona bila iks faktor, koji je pomogao lokalnoj primitivnoj rulji da malo odahne i svoju nagomilanu duševnu patnju usmeri ka dobro poznatim štetočinama, „Šiptarima“. Konačno mogu malo da odahnu, a „Šiptari“ da se isele ili izdahnu. Nekolicina prigovorčića normalnosti jedva da se čuje.
Od vansurduličkog urlikanja „Šiptarima“, izdvaja se ono koje je, na sramotu svih srpskih zborova i studenata koji ih podržavaju, usmereno ka Sisoliniju (zašto mu ne viču „Si-so-li-ni“, savršeno je) i pandurima. Masovno „šiptarisanje“ pojavilo se u avgustu, tokom iživljavanja policije nad građanima. Nemoćni da im se suprotstave, demonstranti su se dosetili da ih nazovu „Šiptarima“. Bilo nas je sramota, ali smo ovu gadost tolerisali, pre svega jer su prizivači „Šiptara“ bili brojniji i agresivniji od normalnog sveta na ulicama.
Sada je od onolikih protesta ostao uglavnom „Aca Šiptar“. Takva sramota i ne može da nas dovede do trijumfa. Ko misli da će mu kreštanje „Aco Šiptare“ pomoći da pobedi Sisolinija, taj ne shvata da mu je verovatno upravo Sisolini podvalio taj nadimak kako bi po zapadu pričao kako su demonstranti šovinisti. Oni to, avaj, jesu, inače se taj nadimak ne bi tako lepo primio. Eto, dotle smo stigli. Do blata. Do kanalizacije. Do prizivanja najsramotnijih aveti naše skore prošlosti šovinističkim iživljavanjem.
Ujedinjeni u mržnji prema „Šiptarima“, Srbi okeanom sramote plove u nacionalni brodolom.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
