Ukrajina ima poljoprivredu produktivniju od Srbije

Podaci projekta „Our World in Data“ Univerziteta u Oksfordu ne mogu jasnije ukazivati na glavni uzrok problema u poljoprivredi. Sa 4.167 dolara dodate vrednosti po radniku (u realnom iznosu), poljoprivreda Srbije predstavlja drugu najmanje produktivnu poljoprivredu na evropskom kontinentu. Jedina manje produktivna jeste poljoprivreda u Moldaviji, sa 1.741 dolarom dodate vrednosti po radniku. Time se, nakon nedavno razmatrane korupcije i BDP-a po glavi stanovnika, Srbija u još jednoj oblasti pojavljuje na samom dnu Evrope.

Zapanjujuće je da sve zemlje regiona, uključujući i manje ekonomski razvijene Albaniju (4.875 dolara), Bosnu i Hercegovinu (4.773 dolara) i Severnu Makedoniju (12.218 dolara), imaju produktivniju poljoprivredu od Srbije. Čak i ratom pogođena i ekonomski slabo razvijena Ukrajina ima produktivniju poljoprivredu od Srbije (4.889 dolara po radniku). Na samom vrhu Evrope nalaze se skandinavske zemlje, Holandija, Belgija, Nemačka i Velika Britanija, koje u proseku proizvedu preko sedam puta veću dodatu vrednost po radniku u poljoprivredi.

Veća produktivnost bi životnom standardu poljoprivrednika pomogla tako što bi poljoprivrednici u Srbiji mogli da za iste ulazne troškove proizvedu (i na kraju prodaju) značajno veći broj proizvoda, čime bi se povećali i njihovi prihodi. Osim toga, fokus na produktivnosti mogao bi da doprinese nižim cenama hrane u Srbiji, što jeste jedan od najvećih problema koji opterećuje životni standard svih građana i građanki Srbije.

Glavni put ka većoj produktivnosti podrazumeva podsticanje upotrebe novijih tehnologija, opreme i mehanizacije. Jedan od potencijalno efikasnih načina za podsticanje investicija u nove tehnologije u poljoprivredi jesu različiti vidovi usmerenih subvencija. Značajan i do sada nedovoljno iskorišćen izvor sredstava za ovu namenu predstavljaju pretpristupni fondovi Evropske unije, poznati kao IPARD. Ovi fondovi predstavljaju samo delić onoga što bi Srbiji bilo dostupno kao punopravnoj članici Evropske unije. Ne postoji budžetski manevar (bez nekog ogromnog zaduživanja ili narušavanja kvaliteta drugih javnih usluga) kojim bi se mogla nadoknaditi sredstva dostupna iz fondova Zajedničke poljoprivredne politike EU. To samo po sebi predstavlja snažan argument u prilog nastavku EU integracija Srbije.

Ono što je neophodno na putu ka većoj produktivnosti poljoprivrede jeste edukacija o različitim finansijskim instrumentima dostupnim za povećanje investicija, ali i razvoj tih samih instrumenata na inkluzivan način. Od velike pomoći moglo bi biti i afirmisanje modernih oblika poljoprivrednog zadrugarstva, koji bi doprineli deljenju znanja i tehnologije, uz optimizaciju troškova. Mere poput uvođenja prelevmana ili određivanja minimalnih cena možda bi donekle mogle da pomognu životnom standardu određenih kategorija poljoprivrednika, ali bi i vrlo verovatno povećale već nepodnošljivo visoke cene hrane u Srbiji. Podsticanje produktivnosti jeste put koji bi omogućio i povećanje životnog standarda poljoprivrednika i niže cene hrane za sve ljude u Srbiji.

U našoj javnosti se, nažalost, ne govori dovoljno o ovim problemima. U istraživačkoj zajednici, jedan od pozitivnijih primera u poslednje vreme predstavlja nedavno objavljena studija kompanije Lidington Research, u okviru koje su analizirani različiti faktori koji su uticali na kretanje proizvodnje i cena hrane u Srbiji. Ovoj studiji je prethodila serija panela na kojima su određeni stručni uvidi prikazani javnosti. Neki od važnih zaključaka ukazali su na to u kojoj meri ulaganja u zapostavljene oblasti kao što su klimatski otporne poljoprivredne prakse ili regenerativna poljoprivreda mogu dovesti do unapređenja kapaciteta i otpornosti domaće poljoprivredne proizvodnje, a što bi se odrazilo i na manje pritiske na proizvođačke cene hrane.

Autor je istraživač saradnik u Centru za ekonomska istraživanja Instituta društvenih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.