Foto: Aleksandar RoknićPosle protestne šetnje, na kojoj je većina demonstranata bila namrgođena i zlovoljna, otišli smo na plato gde su studenti po običaju izigravali vesele budale, potpuno nesvesni ozbiljnosti situacije. Jedva sam čekao da policija počne da ih bije, da malo osete šta je prava borba.
„Aj’mo gore“, rekao sam Čeletu, i nas dvojica smo otišli u kafić Plato.
Tamo je, kao i prvi put, vladala radna atmosfera. Za stolovima su sedele grupice nedoraslih političara u odelima i bistrile sledeće demonstrantske poteze. Baletić nas je odmah primetio i prišao nam.
„Gde ste, majstori?! Čujem da ste išli peške za Kragujevac.“
„Nego šta smo“, odgovorio sam mu.
„Pa, kako je bilo?“
„Više od pola smo prešli autobusom.“
„O, pa vi ste još i pešačili. Nišlije su pešačile samo od Bubanj Potoka.“
Sve je, dakle, bilo prevara. Dobro, od studenata se nije ni mogla očekivati neka posebna požrtvovanost.
„Šta se planira za utorak?“, pitao sam ga.
„Ništa. Što?“
„Pa, kontramiting je. Biće sranja po celom gradu.“
„Mi ćemo u svakom slučaju da izbegavamo sranja. Nećemo da se bijemo sa svojim narodom.“
„Znaš šta, i Milošević je deo mog naroda, pa bih ga vrlo rado prebio“, zarežao je Čele.
„Znam ja sve to“, nagnuo se Baletić ka nama, „ali ne možete očekivati od studenata da se s nekim biju. Pa više od polovine demonstranata su devojke. Oni primitivci bi ih pojeli za doručak. Bolje je da glumimo nenasilje, jer kad bismo popili batine, sledećeg dana nas ne bi bilo više od sto na platou. Svi bi pobegli kućama na učenje.“
„To znači da nikada ništa nećemo uraditi, pošto svinja razume samo rečnik sile“, rekao je Čele.
„Pa, ovo je najviše što u ovom trenutku možemo da uradimo. Nije još ovaj narod spreman na silu. Srbi treba da pojedu još mnogo govana da bi im došlo iz dupeta u glavu šta je dobro za ovu zemlju. Navikli su da budu u govnima do guše, ne znaju šta je normalan život. NJima je dovoljno da imaju kravu, da ožene sina, da imaju za veknu hleba, da odu u crkvu, njima je super kad izbije neki rat, rat je Srbinu najznačajniji događaj. Zato je svaka generacija i imala najmanje jedan rat, da ne bi propustila najbolji provod u životu. Ako nešto uspemo da uradimo u narednih sedam godina, biće to luda sreća.“
Baletić mora da je imao ogromno poverenje u nas, čim nam je pričao sve to.
„Šta je tvoja funkcija u ovom protestu, uopšte?“, pitao sam ga.
„Pomoćnik koordinatora Organizacionog odbora protesta Pravnog fakulteta.“
Do đavola, bilo ih je još iznad njega i svi do jednog su radili iz senke.
„A koja je moja funkcija u ovom protestu?“, pitao sam, više iz zezanja.
„Tehnički koordinator pomoćnika koordinatora Organizacionog odbora protesta Pravnog fakulteta.“
„E, baš fino, ako mi jednog dana budu nabijali pendrek u bulju, da znam šta da im kažem.“
(Odlomak iz romana „Kandže“, 2004)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
