Vreme je za čišćenje

Ovo naročito važi za osobe koje ne poznajete lično. Da li je to što neko ima lepo kuče ili zgodnu figuru u kupaćem razlog da ga tolerišete na svojim društvenim mrežama iako se ne usuđuje da pisne protiv režima? Ta spodoba mora da ode. Sramota je već to što ste takvim gledali kroz prste svih ovih godina, a prvi novembar bio je preloman datum kada se jasno videlo ko mora biti počišćen.

„Eko straža“ je pozvala građane da otprate influensere koji se nisu setili da na godišnjicu masovnog ubistva u Novom Sadu objave bilo šta što bi podsetilo na taj događaj. Bio je dan žalosti, režimski vrh vucarao se po crkvama glumeći kako im je stalo do mrtvih, na taj način odškrinuvši vrata i svojima da javno pokažu neko primereno osećanje.

Problem je u tome što ćaciji dobro znaju da je režim kriv za novosadski zločin, te da je obigravanje po crkvama sa antipopom Perićem samo foliraža za strane medije, u kojoj nisu dužni da učestvuju. Kad je reč o influenserima koji ni prošle subote nisu pokazali empatiju prema stradalima prvog novembra i njihovim porodicama, to može biti iz dva razloga: a) nešto duguju režimu ili b) kalkulišu da ne izgube ćaci pratioce.

Šta god da je razlog, vi ne smete više biti njihov pratilac. Ko je u ovim vremenima neutralan i pokušava da održi privid normalnosti na društvenim mrežama, taj je ćaci. Ne smete imati milosti u ovakvim slučajevima. Koliko sam se samo domaćih repera odrekao zato što su (prikriveni) ćaciji. Ko ih jebe. Neću više da ih pratim, niti slušam. Isto važi za pisce, sportiste i sve ostale.

Kad bi svi imali ovakav stav, gde bi nam bio kraj. Naš čovek, to znamo, teško izlazi iz zone komfora. Teško se odriče navijanja za Jokića. Sve prašta omiljenim glumcima i muzičarima, na taj način dokazujući da u našem pandemonijumu zaista postoji jedna siva zona, u kojoj se svi prave da je sve normalno. To što tolerišete neutralnog influensera, koji je zapravo prikriveni ćaci, i vas pretvara u ćacija.

Dok god podržavate one koji imaju javni uticaj, a ne koriste ga za pravljenje boljeg društva, isti ste kao oni, pa i gori. Eto, to sam vam rešio. Ono što, međutim, ni sebi još nisam rešio je misterija kako se ophoditi prema ljudima koje znam, a koji su evidentno ćaciji. Tužno je koliko imam prijatelja, koji poslednjih godina nisu ni slovo napisali protiv režima. Oni mi u stvarnosti više i nisu prijatelji. Oni su izdajnici. Od našeg prijateljstva ostala je samo pratnja na mrežama. Vreme je da i ona nestane.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.