Foto: Aleksandar RoknićU kancelariji su bila dva stola, tri stolice, dva ašova, jedan saobraćajni znak i jedan orman. Za jednim stolom sedeo je jedan inspektor, a za drugim drugi. Inspektor koji je sedeo za desnim stolom bio je nadrkan i sve vreme je gledao pisaću mašinu ispred sebe kao da mu je silovala ćerku. Mene nije ni pogledao. Imao je ruke kao medved. Inspektor za levim stolom bio je dobro raspoložen. On svoju mašinu nije gledao, gledao je mene, sav razdragan, ali su i njegove šape bile kao medveđe. Gledao sam sto filmova i dobro mi je bila poznata ta glupava igra „dobri pandur – zli pandur“, koja je, ne znam kako, trebalo da psihički uništi ispitanika. Ova dvojica s medveđim šapama su verovatno svakog jutra bacali novčić da bi odredili ko će tog dana biti dobar, a ko zao. Tog jutra levi je izgubio.
„Ti si Boban Šestić, je l’ tako?“, pitao je levi.
„Tako je“, rekao sam.
„A šta si ti, Bobane, sinoć radio?“
„Bio sam kod druga.“
„Reci mi, molim te, kako ti se zove taj drug i gde stanuje.“
„Branko Klipa, Džordža Vašingtona 28.“
„I šta ste tamo radili?“
„Gledali smo TV.“
„A je l’ poznaješ ti nekog s ove slike“, rekao je i pružio mi jednu fotografiju. Na fotografiji je bilo šest osoba i dva psa.
Pet momaka, od kojih je jedan bio Gane, bili su naoružani pištoljima i s ponosom ih držali u rukama, a jedan je čak svoj držao u zubima. Šesto ljudsko biće bila je neka plava riba koja je u desnoj ruci držala kuhinjski nož. Dva psa bila su pit-bul terijeri, jedan crn, drugi žut.
„Znam samo ovoga. To je Gane.“
„A ove druge ne znaš“, pitao je levi.
„Ne. Ni Ganeta ne poznajem dobro, tek što smo se upoznali.“
„A da niste, možda, kojim slučajem, sinoć bili i na „Dvadeset petom maju“, a ti zaboravio da mi kažeš?“
„Nismo.“
„Neću dvaput da te pitam.“
„Nismo“, ponovio sam.
Onda je desni inspektor uzeo svoju pisaću mašinu i zavrljačio je o zid, na metar od mene. Počeo je da se dere „AAAAA“, a levi inspektor mu je tiho rekao „Polako, Mirko, čekaj“. No, Mirko je bio potpuno izgubljen. Ustao je sa stolice i prišao mi. Imao je ožiljak iznad usne. Imao sam ga i ja, od grudvanja ledenicama u drugom osnovne.
„Ti si neki mnogo fini, a?!“ zagrmeo je Mirko.
„Nisam fini, ali nisam ni kriminalac.“
„Ooo, pa ti si izgleda mnogo pametan“, rekao je Mirko i opalio mi čvrgu. Kao da je počeo da me zakucava u patos.
„Nemoj, Mirko, polako. Ima vremena“, igrao je levi svoju ulogu. Mirko je zatim otišao u drugi deo prostorije, uzeo onaj saobraćajni znak i pokazao mi ga.
„Je l’ znaš ti šta je ovo?!“
„Obavezno desno?“
„AAAAAA!!“, počeo je Mirko da se dere, a ja sam rukama zaklonio glavu. No, udarac šakom me je stigao po ramenu i bacio me sa stolice.
(Odlomak iz romana „Đavo je moj drug“, 2002.)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
