Danas je naš Vidovdan

San se dosad ne pretvori u javu. Ni nada u realnost. Ni čežnja u uspeh. Izgledalo je, činilo mi se, bio sam siguran, u suton onog četvrtka 5. oktobra 2000, pre tačno četvrt veka. Tad me je nosilo oduševljenje, vera, pobednički duh, omama. Mislio sam da je najteži deo posla završen: Ubeđen sam bio. Slobodan Milošević je svrgnut s vlasti. Konačno. Ispostavilo se suprotno. Lakše je bilo oboriti Miloševića nego od Srbije napraviti demokratsku zemlju. Usledila je neverica, pa frustracija, ljutnja, razočaranje. Otad sam postao oprezan i nepoverljiv. Skeptik i, neretko, pesimist. Prokockana je kolosalna prilika. Stopostotna. Ode u nepovrat. Istini za volju, neki su se tragovi demokratije stidljivo pomaljali. Ponešto se od mojih snova o demokratiji obistinilo. Daleko je to bilo od onog što je trebalo da bude. Što je moralo biti. Za prosutim mlekom ne vredi plakati, glasi jedna hrišćanska misao.

No, pred nama je nova šansa. Nenadana i neočekivana. Još jedna šansa za demokratiju. Još jedna šansa za slobodnu državu i slobodnog građanina. Jer, sve vreme se o tome radilo. I radi se. Samo o tome. Svi naši napori, sva nastojanja, sva nepristajanja i svi potesti imali su jedan jedini motiv. I jedan jedini cilj. Demokratsku Srbiju.

A to znači naše pravo da slobodno izaberemo ko će vršiti vlast i obavezu izabranog da nam polaže račun za svoja dela. Neprikosnoveno pravo. Pravo koje će svaki vlastodržac poštovati i strogo se tog principa držati. Pravo nad svim pravima.

I danas će se na ulicama Beograda iskupiti silan svet. I danas će se u našu prestonicu, mada isprljanu i ukaljanu, sliti desetine, možda i stotine, naših sunarodnika ujedinjenih u jednoj želji i jednom zahtevu. Hoćemo demokratiju i hoćemo ogdovornost. Hoćemo da mi odlučujemo o svojoj sudbini i svojoj budućnosti. Dosta nam je dušebrižnika i usrećitelja što nam uporno objašnjavaju šta je naš interes i koji je pravi put Srbije. Dosta nam je onog, i onih, što u naše ime govore, što nas tumače i što su nam zemlju uzurpirali. Dosta.

Nema te vrednosti, ni nacionalne ni ideološke, koja je ispred i iznad demokratskog principa. Nema i ne sme je biti. Kad god moćnik pomene bilo šta drugo što je tobož značajnije od demokratije, znaj poštovani čitaoče, da je reč o manipulaciji. Pokvarenom podmetanju. Poturenoj neistini. Nedemokratski vladalac nikad nije dobronameran. Nikad mu na srcu i pameti nisu narodni interesi. Uvek mu je prva sopstvena vlast. Što apsolutnija, po mogućstvu.

Ne veruj u idole, poštovani čitače. Citat sam uzeo od jednog našeg rokera novog talasa. Ne veruj ni idolima, ni autokratama, ni lažljivcima. Zar ne vidimo šta je sve ovaj aktuelni spreman učiniti nažao vlastitom građanstvu? Zar smo slepi kod očiju? Spreman je da bije, udara i povređuje. Spreman je da svoje plaćenike pujda protiv pobunjenih studenata. Jezik mu je otrovan i pogan. Dela su mu još gora. Namere – najgore.

Nalazimo se u mrtvoj tački između normalnosti i nenormalnosti. Nenormalnost nam je simulovana, fingirana, kreirana. Razmišljamo o kraju školske godine, prijemnim ispitima, nastavi na daljinu. Razmišljamo o letu i godišnjim odmorima. Razmišljamo o letovanju i provodu.

Nenormalnost nas okružuje već mesecima. Godinama. Decenijama. Iščašena stvarnost. Naopaka. Jalova. Kao da smo se na nju svikli i proglasili je za neminovnost naše svakodnevice.

Mi moramo prelomiti. Mi, niko drugi. Nema drugog. Moramo odlučiti šta bismo želeli. Da li bismo i ubuduće po starom, u normalnoj nenormalnosti, u neslobodi, u odsečenosti od civilizovanog sveta, u prividu blagostanja i blagoutroblja. Po cenu poniženja. Ili bismo da menjamo Srbiju, menjamo okruženje i sebe same?

Ako nam je ovako dobro, onda ništa. Ovo je parafraza jednog slogana s „Peščanika“. Izvanrednog. To je to. Srž.

Ako nam nije dobro, onda hajde da menjamo ono što ne valja. Ono što nas sputava, vređa, vezuje nam ruke. Imati određeno pravo i uživati u određenoj privilegiji nije isto. Pravo i privilegija su oprečni pojmovi. Nisu sinonimi. Pravo se garantuje, privilegija se daruje. Pravo zavisi od naše suverene volje, privilegija – od milosti vlastodršca.

Ako ne prelomimo danas, moraćemo prelomiti nekog narednog dana. Svako odlaganje je bespotrebno gubljenje dragocenog vremena. Prođoše nam četiri decenije u tom odlaganju. Pretekoše nas oni što su nekad bili daleko iza nas. Izgubismo trku za trkom. Utakmicu za utakmicom. Bitku za bitkom.

Studenti su uradili ogroman posao. Ali ne mogu sve oni. Nije ni fer. Na nama, odraslima, je da preuzmemo barjak i ovaj neodoljiv pokret za demokratsku Srbiju dovedemo do trijumfa.

Odgovor na pitanje u kakvoj zemlji bismo da živimo stoji pred nama godinama. A mi od ogovora bežimo. Zaziremo. Izbegavamo. Tražimo opravdanja i izgovore u ime svoje dece. A ta deca, ti mladi ljudi, podigli su se i demonstriraju iz dana u dan. Oni znaju šta bi. Znaju, možda i bolje, šta ne bi. I koga ne bi. Zar nije red, zar nije pošteno, zar nije naša uloga da stanemo ispred njih? Nije dovoljno naše bodrenje, suze radosnice i tapšnje po ramenu. Pokažimo dostojnost pred potomcima svojim. Bar jednom u životu. Danas, sutra, prekosutra… Za uspeh je neophodan rizik. I hraborst. I odlučnost. Studenti sve to imaju. Imamo li mi, njihovi roditelji? Ne smemo pokleknuti. Nemojmo pred vlastitom decom pasti na ispitu. Nemojmo pobeći s megdana. Nipošto nemojmo. Na ispitu smo zrelosti. U surotnom neće valjati. Upitamo li se katkad hoće i nas naša omladina razumeti? Hoće li nam oprostiti što im ovaj krš od države ostavljamo u amanet? Ovu razvalinu. Ovu Sodomu i Gomoru. Ovaj užas u kojem nevini stradaju. U kojem je ljudski život najbezvredniji.

I zato, kad ako ne sad?

Ja odoh na ulicu. A ti, poštovani čitaoče?

Srešćemo se, nadam se, u demokratskoj Srbiji. Sa studentima u zagrljaju. Njima ova zemlja pripada.

Pogledajmo ga pravo u oči i recimo mu: ODLAZI!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.