A šta smo očekivali?

Ako smo to očekivali, onda smo neoprostivo naivni i lakoverni. Posle uzastopnih zloupotreba izbornih procedura na svakim izborima u poslednjoj deceniji, nismo imali prava na optimizam. Ni na nadu. Jasno je, već dosta dugo, da su sa ovom vlašću i demokratija i izbori postali besmisleni. I bespredmetni.

Uzalud su žalbe i pritužbe. Uzalud je uzdanje u dobar rezultat. Uzalud je ogroman trud hrabrih ljudi i u Zaječaru, i u Kosjeriću i u celoj Srbiji. Vlast voli samu sebe iznad svega i sve će učiniti ne bi li je sačuvala u svom privatnom posedu. Slike viđene toliko puta. Batinaši, kapuljaši, crni automobili, tajni spiskovi, nepoznati birači… Pare, pare, pare… Tako danas izgleda ova zemlja. Takvom ju je ova vlast stvorila. Izbori bez izbora, sloboda bez slobode, pravda bez pravde. NJihova Srbija.
Sve smo znali unapred, sve nam je bilo poznato, i opet smo se nadali. Uludo. Bezrazložno. Neosnovano. Čekali smo čudo, ali se čudo nije dogodilo. Pod ovakvom vlašću, čuda nisu mogućna. Ukinuta je ta opcija. Jednostavno. Prosto kžo pasulj.

U narednom periodu će ove dve opštine, Zaječar i Kosjerić, imati brojnu opoziciju. Ima je i Niš, pa se to gotovo ne primećuje. Ni to što je tamošnja opozicija osvojila Medijanu. Bura u čaši vode.

Kad se smire strasti i kad se trezveno sagleda gde smo i šta smo, postaviće nam se pitanje kud ćemo dalje. Kojim pravcem i kojim sredstvima? Kakvim potezima i kojim akcijama? Jer, uprkos svemu, borba se mora nastaviti. I mora i treba.
Nemojmo gajiti iluzije. Za vlast su ishodi zaječarskih i kosjerićkih izbora indikativni i poučni. Pobedili su za dlaku iako su uložili i angažovali sve svoje mehanizme i potencijale. Izbori za njih više nisu igrarija mačke i miša. Dominantne vlasti i minorne opozicije. Stvari su u Srbiji sad malo drugačije. I odnos snaga se dramatično promenio.

No, problem je u tome što ni izborna pobeda, kad bi se u idealnom scenariju obistinila, nije jemstvo da će se oni vlasti odreći. Preokrenuće, falsifikovaće, lažiraće, preinačavaće. Za njih gubitak vlasti nije prihvatljiv. Ne daju Srbiju zato što su je zarobili. Utamničili. NJom zagospodarili i sebi je podjarmili. Ne daju Srbiju zato što je ona njihova svojina. Oteta, doduše. Ali, zar ta ružna činjenica ima ikakvog značaja? Oni vladaju i tačka.

Ako nismo ranije, a bilo je preporučljivo i neophodno, moraćemo sad. Bolje ikad nego nikad, mada je dragoceno vreme olako iscurelo. I dragocene prilike olako propuštene. žAjmo da, bar ovog puta, izvučemo pravi nauk iz počinjenih pogrešaka.
Ključno pitanje Srbiji nije ni političko, ni nacionalno, ni ideološko. Ključno pitanje je civilizacijsko. Drugim rečima, u kakvoj zemlji želimo da živimo?

Da li je naš izbor smrdljivi ćacilend u centru Beograda, policija koja mirno gleda torturu građana i štiti huligane, pravosuđe u službi vlastodržaca, nasilna i protivzakonita gradnja, rasipanje narodnog novca kako se vlastima prohte, sistematsko uništavanje životne sredine, primitivizam na svakom koraku, nasilnost, agresivnost, prostakluk, dičenje neukusom i neznanjem, razmetanje bogatstvom i moći? Da li su naš izbor sramotni mediji pod kontrolom vladajućeg režima, nosioci najviših položaja bez pameti, kičme i morala, razoreno školstvo i obrazovanost bačena u blato?
Ili mislimo da Srbija treba menja. Menja iz temelja. Iz fundamenta, izrazom Duškovog Radovana Trećeg. Doživesmo da nam upravo taj Radovan Treći vlada Srbijom.

U Nišu imaju jedan mandat više kao i u Kosjeriću. U Zaječaru – četiri mandata više. I?

Dahijali su, dahijaju i dahijaće ovim varošima razulareno i bahato. Opozicija, ma koliko brojna, bila je, jeste i biće sasvim nemoćna. I bespomoćna. Poput nekakve režimske egzotike. Ikebane. Rododendrona.

Ljudi su ili demokrate po ubeđenju ili nisu. Ili veruju u fer i poštene izbore ili ne veruju. Ili su spremni da čestitaju pobedniku i čekaju sledeću priliku ili hoće da gospodare neprestano i bez kontrole.

U Srbiji se o tome radi. O megdanu između demokrata i antidemokrata. Na jednoj strani studenti, na suprotnoj ćaciji. Na jednoj strani građani, na suprotnoj prostaci. Na jednoj strani učeni, na suprotnoj polupismeni. I ovo sam ih častio. Većinom su elementarno nepismeni.

I ponovo, po zakonu autoritarnosti, stignemo do predsednika države. Od njega, lično i personalno, dolazi sva beda i sav jad. Sva niskost, sila i uzurpacija. Dok on nije objavio rezultate izbora, ostali su čekali. Kad on reče – to je bilo to. Oni su pobedili, protivnici su grozni, idemo dalje. U nove radne pobede. Nove nastrešnice, stradanja, pogibije. Nove tragedije i posrtanja. Usput će i ovaj trun slobode što nam je ostao biti smrvljen. Ukidanje autonomije univerziteta, svemoćna policija, zatiranje nezavisnih medija. Šta je, to jest, ko je, sledeći? Lako je narod uterati u poniženje. Teško mu je vratiti dostojanstvo. Prvo ga osiromašite, onda mu udeljujete milostinju. Terate ga da se prodaje za vaš srebrnjak kog imate u izobilju jer ste ga od istog tog naroda oteli. Kožu ste mu odrali, pa ga zatim darivate.

Licemerstvo, obmana i siledžijstvo piše u iskaznici ove vlasti i vladajuće partije. I njenog prvog čoveka. Dočim istinsko poštovanje i uvažavanje, za čim toliko žude, nikad neće steći. Poštovanje i uvažavanje se ne stiču ni raskoši, ni kamdžijom. Ni „toa, toa“ toaletima u srcu prestonice. Ni glupim sloganima, ni banalizovanjem ustaštva i kukastog krsta.
Kako god se ovo okončalo, imena aktuelnog predsednika i njegovog režima biće upisana u istoriju Srbije najnakaradnijim slovima.

A nama nema druge nego da ne odustajemo. Da ne pristajemo na trule kompromise. Da ne ostavljamo ovu divnu studentariju na cedilu. Da ne dižemo ruke. Ipak postoji nešto što se zove ispravnost. Ispravnost i hrabrost.

„Treba nam hrabrosti, još hrabrosti i zauvek hrabrosti“ (Danton, francuski revolucionar, kraj XVIII veka)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.