Dašak olakšanja ili zamka: Šta za EU znači pad cena nafte?

Ivan Nikolić, urednik Makroekonomskih analiza i trendova (MAT) u analizi u ovom specijalizovanom ekonomskom biltenu ističe da se pred nama otvara jedan od onih retkih momenata u kojima se geopolitički vetrovi i ekonomska računica poklapaju na način koji Evropi donosi kratkoročno olakšanje, ali istovremeno postavlja teška strateška pitanja.

On ističe da je cena nafte u kratkom roku doživela značajan pad, koji nije rezultat slabije potražnje ili tehnološkog proboja, već pre svega deblokade jednog od ključnih svetskih moreuza i popuštanja režima sankcionisanja Irana.

To je impliciralo da se cena nafte spusti na nivo koji je za trećinu niži u odnosu na period od pre tri meseca, iako trenutno tržište i dalje beleži ozbiljan manjak ponude koji će se osećati do kraja tekuće godine. Ono što ovu situaciju čini posebno zanimljivom jeste činjenica da cena nafte ne reaguje na ono što se dešava danas, već na ono što tržište vidi da će se desiti sutra – a ono što se nazire u 2027. jeste ogroman višak ponude, globalno procenjen na nekoliko miliona barela dnevno, koji proizilazi iz ozbiljnih strukturnih promena na strani proizvođača.

Taj višak nije slučajan. On je posledica gotovo istorijskog pomaka u samom srcu naftnog kartela, gde jedna od ključnih članica (UAE) napušta okvire zajedničkog delovanja i najavljuje značajno povećanje sopstvene proizvodnje, dok najveći proizvođač u regionu sada mora da bira između dve neugodne opcije – da smanjuje proizvodnju i gubi tržišni udeo, ili da je povećava i prihvati niže cene.

Istovremeno, američki proizvođači su već osigurali svoje prihode kroz finansijske instrumente, pa neće smanjivati aktivnost čak i da spot cene dodatno padnu, a rast proizvodnje u nekoliko južnoameričkih zemalja pojačano poveća pritisak.

Državne rezerve, koje su bile ispražnjene u prethodnim godinama, mogle bi da apsorbuju deo tog viška, ali ne u potpunosti – njihov kapacitet je ogroman, ali logistika punjenja i političke odluke koje to prate su spore i ne mogu da neutrališu višak od više miliona barela dnevno tokom cele godine.

Zato se prognoze koje govore o prosečnoj ceni od nešto više od osamdeset dolara za tekuću godinu i padu na ispod sedamdeset u narednoj godini čine sasvim razumnim, pa čak i blago optimističnim – jer ako se svi ovi faktori istovremeno aktiviraju, cena bi mogla da padne i ispod tih nivoa, naročito ako se istovremeno uspori rast najvećeg svetskog uvoznika nafte ili ako dođe do novih trgovinskih sukoba koji koče globalnu aktivnost.

Jedini ozbiljan rizik za ovakav scenario leži u novoj političkoj nestabilnosti regiona iz kog dolazi nafta, jer su pregovori o otvaranju moreuza tek u početnoj fazi i rok za njihovo okončanje je relativno kratak, pa bi svaki prekid ili povratak na staro stanje izazvao trenutni skok cena za desetak dolara, ali dokle god proces normalizacije traje, smer je jasan.

Kada ovu sliku preslikamo na Evropu, stvari postaju izuzetno ambivalentne. Na prvi pogled, pad cena energenata deluje kao pravi blagoslov za kontinent koji je poslednjih godina krvario zbog inflacije, gubitka industrijske konkurentnosti i rastućih socijalnih nemira.

Inflacija u evrozoni, prema Evrostatu, je u junu procenjena na 2,8% (bazna na 2,4%, što je osetno niže u odnosu na maj mesec). Niže cene nafte direktno znače jeftiniji transport, niže cene hemijskih sirovina, manje račune za grejanje i, što je najvažnije, manji pritisak na inflaciju, što centralnoj banci daje prostor da relaksira monetarnu politiku. Mada svakako oprezno.

S jedne strane, pad inflacije opravdava smanjenje kamatnih stopa kako bi se podstakao rast. S druge strane, ako prebrzo snize stope zbog ovih brojki, a onda Bliski istok ponovo „plane“, doći će u situaciju da su smanjili stope pre nego što je inflacija strukturno slomljena – što bi bio klasičan monetarni promašaj.

Evropski proizvođači, koji su u poslednjih nekoliko godina selili proizvodnju van kontinenta upravo zbog visokih troškova energije, sada dobijaju mali predah, dok zemlje sa velikim uvoznim računom, poput Italije ili Grčke, osećaju direktno olakšanje i u platnom bilansu.

U trenutku kada najveća evropska industrijska ekonomija posrće pod teretom krize svog najvećeg proizvođača automobila (Folksvagen), ovakav pad cena nafte deluje kao spasonosna linija koja dolazi u poslednji čas.

Međutim, ovaj optimizam je opasan jer skriva nekoliko suštinskih slabosti koje Evropa ne sme da zanemari.

Prva je ta da Evropa nije rešila svoju zavisnost od uvoza energenata – ona je samo zamenila dobavljača, pa sada više uvozi tečni gas iz Amerike i Katara, ali je i dalje krajnje ranjiva na bilo kakve poremećaje u globalnim lancima snabdevanja.

Pad cena nafte ne rešava problem nedovoljne infrastrukture za prijem tih isporuka, niti činjenicu da je transport tečnog gasa skup i složen, a istovremeno se Evropa i dalje oslanja na naftu iz regiona koji je politički sve samo ne stabilan.

Druga, možda još ozbiljnija kontura ovog optimizma, leži u samom uzroku pada cena. Kada veliki proizvođači napuštaju zajednički okvir i kreću u borbu za tržišni udeo, cene mogu pasti previše, na nivoe koji su ispod prelomne tačke rentabilnosti za proizvođače izvan Bliskog istoka.

To znači da bi proizvodnja npr. američke nafte iz škriljaca i norveški proizvođači mogli da postanu neisplativi i da smanje aktivnost, što bi tržište ponovo učinilo potpuno zavisnim od Bliskog istoka. Evropa bi opet igrala na kartu konverzije rizika, bez ikakve garancije da će cene ostati niske ili da će isporuke biti stabilne. To nije dugoročno rešenje, već zamena jedne vrste nestabilnosti drugom.

Treća, i možda najveća zamka, leži u učinku koji jeftina nafta ima na evropsku zelenu tranziciju. Kada nafta košta šezdesetak dolara po barelu, ekonomska računica se naglo menja, električni automobili postaju manje privlačni u odnosu na benzince, toplotne pumpe gube prednost u odnosu na gasna grejanja, a industrija počinje da preispituje isplativost ulaganja u vodonik i solarne farme.

Građani, koji su već umorni od rastućih troškova života, na izborima će podržavati one političare koji obećavaju povratak jeftinoj energiji, a ne one koji propagiraju skupe zelene subvencije.

To generiše sasvim novu političku arenu u Evropi – koja ovaj period niskih cena ne bi koristila za ubrzanje energetske tranzicije i izgradnju sopstvene nezavisnosti, već za povratak starim navikama, što bi je za pet do deset godina ponovo dovelo u poziciju ranjivosti kada cene ponovo skoče, a one će skočiti, jer nas istorija uči da je Bliski istok oduvek večno nestabilan region.

Kada cene nafte padnu sa sto na sedamdesetak dolara po barelu, za male zemlje van EU to zaista donosi trenutno i opipljivo olakšanje na više nivoa.

Niži računi za gorivo smanjuju uvozni račun i time smanjuju pritisak na lokalnu valutu, inflacija slabi što najviše pomaže najsiromašnijim slojevima, a u državnoj kasi se otvara prostor za plate, penzije, zdravstvo i obrazovanje.

U tom smislu, pad cena nije apstraktna brojka sa berzanskih ekrana, već razlika između toga da li će poljoprivrednici moći da kupe dizel za žetvu, da li će sezona grejanja biti podnošljiva ili dramatična, i da li će državne kompanije morati da se zadužuju ili ne. To je blagoslov koji se oseća na svakom nivou društva.

Međutim, upravo ta neposrednost čini zamku još dubljom. Pad cena donosi olakšanje koje, po pravilu, uspavljuje i odlaže ozbiljnu energetsku reformu. Kada je nafta jeftina, politička volja da se ulažu milijarde u solarne panele, vetroparkove, energetsku efikasnost i, još skuplje, nuklearne reaktore, ili, pak, diverzifikaciju dobavljača drastično opada, jer se nameće logično pitanje – zašto trošiti novac na to kada je energija opet jeftina?

A upravo u ovom oportunitetnom trošku leži najveća opasnost, jer ovaj pad cena nije rezultat trajnog tehnološkog napretka ili strukturnog zaokreta, već geopolitičkih pregovora koji mogu da se prekinu već za koji mesec.