O onom koji je najveći problem Srbije – još jednom

Mediokritet voli vlast i uobražava sopstvenu nepogrešivost. Talac je svoje taštine. I svoje kapricioznosti. Njemu ne smeta da pada na najniže grane, da bude pakostan i zavidljiv. Zagrižen i ljubomoran. On sebe uvek i svuda posmatra u superlativu. Mediokret je po svom sastavu nebitan i anoniman. I zato, čim mu se ukaže prilika i domogne se vlasti, postaje nepodnošljiv. Iz dana u dan mora sebi dokazivati da nije mediokritet. A svima je jasno da jeste. Car je go. Kao od majke rođen.

Mediokritet mu je bio i učitelj, negdašnji uzor i pretpostavljeni. Politički otac i mentor. I on je sebe proglašavao genijalnim, a druge srozavao, vređao i bacao u blato. U poslednje vreme je kukavac načisto izlapeo. Istovetno čini i njegov „ćaci“. Liče kao jaje jajetu, samo što je „onaj gori sad doli, dok je onaj doli sad gori“.

Čovek bez profesije i karijere je opasan čovek. Bez dela i učinka van politike. Ako se nikad i ni u čem nije dokazao, ako nikakvog vrednog rezultata nema, ako mu se čitav život sveo na jalovo bavljenje politikantstvom, onda je pogled na svet takvog čoveka neminovno skučen i opterećen. Taj mora da gazi sve i svakog, pogotovu one što su u poređenju s njim intelektualno superiorni. Taj ne može podneti boljeg od sebe. Ni učenijeg, ni pametnijeg. Poput razjarenog bika on nasrće, ubada rogovima, zaleće se svom svojom telesinom, ne bi li zbrisao i najmanji tračak slobodoumnosti i intelekta.

Za mediokriteta je suprotno uverenje nedozvoljeno. I neviđeno iritantno. Zato svako protivljenje treba zabraniti. Svakog neistomišljenika neutralisati i zatući. Svakog kritičara ućutkati. Naružiti. Oklevetati.

Mediokritet sve zna najbolje. Razume se jednako u geologiju koliko i u građevinu. U ekonomiju koliko i u finansije. U književnost koliko i u istoriju. I u šahu zamišlja da je ravan Kasparovu. Možda ne baš Kasparovu, ali bi s pokojnim Fišerom rado odmerio snage. Čuo li je ikad za naše Gligu, Boru Ivkova ili LJubu? Za Štajnica, Laskera ili Aljehina ga ne bih pitao. Primio bi to kao uvredu i smesta krenuo da se sveti. A ja se od njega, poznato je, tresem od straha.

Neću mu više spočitavati Natašu Raskoljnikov, ni raznorazne zemlje pod nazivom Gvineja. Čekam, s nestrpljenjem i znatiželjom, njegov naredni gaf. Da mi, na primer, objasni šta je to „obojena revolucija“. Kojih boja postoji, kakvi su joj metodi i ciljevi, zašto je loša i zašto se protiv nje moramo boriti. Ono njegovo obećano i najavljeno remek-delo na ovu temu nikako da ugleda svetlost dana. Tako bih voleo da pročitam to epohalno štivo i razbijem svoje dugogodišnje zablude o demokratiji i autoritarnosti, slobodi i indoktrinaciji, sili i trpeljivosti, tvrdoglavosti razumnosti.

Prosvetli me, produhovi me, impresioniraj me! Bez tebe, tvojih dubokih misli i poruka, osećam se sasvim izgubljeno. Izgubljeno i uskraćeno. Da, da, veoma uskraćeno.

Kad nas tvoja genijalnost obasja, svi ćemo živeti u rajskom vrtu. Rajskom vrtu jeftine radne snage, uprljane zemlje, zagađenog vazduha i otrovane vode. Sa tobom kao apsolutnim gospodarom. Blago nama! Nikako da shvatimo svu tvoju jedinstvenost. Ma, kakva jedinstvenost. Ingenioznost!

U odsustvu vizije i prisustvu ograničenih vidika, mediokritet na vrhu države i od nje pravi mediokritet. On, jadnik, prosto dalje ne dobacuje. NJegov domet je jedva iznad trivijalne površine jednostavnosti. U njegovom poimanju uspeha, fizička radna snaga i kopanje ruda predstavlja emanaciju ekonomskog napretka. Uporedo s tim idu megalomanski projekti problematičnog kvaliteta, iskompleksirani hirovi tipa svetske izložbe, saradnici plitkog uma.
To je razlog zašto mediokritet mrzi školu i školovane. Zašto se gnuša akademije i akademaca. Zašto bi da zatre emancipovanost i obrazovanje. Zašto ne podnosi originalnost i talenat.

Univerzitet mu je, sledstveno, najgrđi neprijatelj. Pravi mu nepotrebnu komplikaciju jer mu uporno pokazuje koliko je prizeman, neproduhovljen i vulgaran. Tera ga dublje u mediokritetstvo. U glupost. U „ćacilend“, u potiranje prosvete i pohvale neukosti.

Da, tačno. Skapiraste, najzad. Svi ste vi „ćaciji“, s njim na čelu. „Ćacizam“ je sinonim za mediokritetstvo. Za beznačajnu ispodprosečnost. Za frustriranu irelevantnost.

Biti prosek, pa to je za njega kompliment! Time što sam ga nazvao mediokritetom, u stvari sam ga bogato častio. Bogato i ničim zasluženo. Ali, eto, ni ja nisam bez srca i duše. Nije on kriv što je mediokritet. Kriv je što je celokupnu vlast u Srbiji uzurpirao. Za novosadsku nadstrešnicu je kriv. Za to je kriv, bez mogućnosti oprosta ili pomilovanja.

Da nije do te mere pretenciozan, ne bi se dogodila ta užasna tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu. Ne bismo strahovali šta će se sledeće srušiti, obrušiti, pobiti nevine ljude. Svaki krov, svaki balkon i terasa, svaki tunel i svod, realna je opasnost nad našim glavama. I našim životima.

On zna šta je 0,1 milimetar klizišta! On, koji ništa pod milim Bogom ne zna. No, pozicija vlasti mu dozvoljava da svoje neznanje, svoje pogibeljno neznanje, nameće onima koji znaju. I tera ih, ucenjuje ih, pritiska ih, da svoje potpise stavljaju na ono što je protivzakonito. Što je nepouzdano. I nebezbedno.

On, sa urođenim amovima, i nama bi da stavi amove. Da gledamo samo tamo gde on gleda. I da mislimo samo onako kako on misli. Pogrešno. Naopako. Štetno.

On se onomad uhvatio u miloševićevsko kolo nasilja i zla. Sad sve čini da i nas u to pogubno kolo ugura. Nažalost, u određenoj meri, u tome uspeva. Što milom, što silom.

Pod njim Srbija tavori, grca i tone. Davi se u mediokritetstvu. Nikako da iskorači, razvije krila i pokaže koliko zna i može. Ova naša studentarija uporno se bori za najosnovnije. Žrtvuje dragoceno vreme i energiju za ono što bi trebalo da im je normalno. Garantovano. Trebalo bi da razvijaju svoje intelektualne potencijale, da se uče mišljenju, odgovornom i slobodnom. Da saznaju i preispituju. Čitaju i istražuju. Ruše dogme i odbacuju predrasude. Da ništa ne prihvataju zdravo za gotovo, da sumnjaju i postavljaju pitanja. Da razumeju da je svaka naučna istina neprikosnovena samo dotle dok može izdržati najstrožiju kritiku.

Napredak jedne zemlje i jednog naroda zavisi od kapaciteta za intelektualni iskorak. Za imaginaciju, invenciju, otkrivanje. Grehota je, i najveći zločin prema sopstvenom rodu, kad se generacije ukalupljuju, prisiljavaju, tuku i vređaju. I tako već tri decenije. Svaki put studenti, svaki put otpor, svaki put novo (staro) jednoumlje. Ispiranje mozgova i diktat. Intelektualna sloboda je prvi uslov političke slobode. I njen smisao.
Oslobodimo se amova, stega, predubeđenja. Ili bar pustimo ovu mladež da bude slobodna. Da ne traži rešenja prečim putem, birajući levi ili desni ekstremizam, svejedno.

Ali, neće ništa od ovog biti dogod… Nemogućno je sa mediokritetom na vrhu vlastodržačke tvrđave. Svemoćnog. Onog što tupavo vergla o „obojenoj revoluciji“, što se busa i hvalisa, duri i biva zločest. Onog što živi u limitiranom svetu i nama ne da iz tog limitiranog sveta da uteknemo.

A vreme nam odlazi u nepovrat…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.