Moraćemo ponovo…

Ultimatum studenata, očekivano, neispunjen. Niti su raspisani izbori, niti je raspušten „Ćacilend“. Niti će. Kome dosad nije bilo jasno, posle ovog bi mu moralo biti: policija isključivo brani režim i nastaviće to da radi. Batinaće protivnike režima gde god ih nađe ili presretne. Policija je bila i ostala poluga u rukama vlasti. U rukama jedinog ovdašnjeg vlastodršca. NJegova udarna pesnica. Rekao je: „Biće primene sile“ i desilo se. „Ćacilend“ je neprikosnoven kao što je neprikosnovena njegova moć. Dozvolili smo mu da se raspomami. Posledica je morala biti po nas veoma negativna. To je osnovna zakonitost političke borbe protiv despotije.

Svesno ili nesvesno, išlo mu se niz dlaku. Znalo se da će batinati, znalo se da će provocirati, znalo se da zahteve neće ispuniti. Ali, stiče se utisak, da plan kako na takav njegov stav reagovati nije smišljen. Nekmoli razrađen.

Ovakav studentski zaokret udesno, po mom skromnom sudu, nije bio pametan. Nije ni utemeljen. Ne čuh ništa novo, ništa originalno. Izgovoreno sa bine na Slaviji već je mnogo puta ponovljeno, žvakano i prežvakavano. Uglavnom ne odgovara ni istini, ni realnosti. Opet je najređe upotrebljena reč bila demokratija, dok je svaki govornik više puta pominjao Kosovo. Praznoslovlje. Floskula. Iluzija.

Jedan od oratora vratio nas je u doba nacionalnog romantizma tvrdeći da je spoljašnje oslobođenje pretpostavka unutrašnje slobode. Još su naši liberali sredinom devetnaestog veka uspostavili princip po kom su „unutrašnja i spoljašnja sloboda dve strane jedne medalje“. Nedugo zatim, Svetozar Marković je obrnuo stvar za sto osamdeset stepeni.

Po njemu je, s pravom, unutrašnja sloboda uslov spoljašnjeg oslobođenja. Danas smo, po ovom učenom glasnogovorniku novokomponovanog srpstva, vraćeni dva veka unazad. Začaran krug srpskog intelektualnog razvoja. Po koji put se saplićemo o isti kamen? Ako neko zaista misli da se ovom režimu može parirati njegovim sredstvima i retorikom, veoma greši. Sad se vidi da je i mlad naraštaj srpskog naroda zadojen tim naopakim, iskrivljenim i mistifikovanim, slikama o prošlosti i srpstvu. Nije ni čudo. Poput prethodnih generacija i današnja omladina je izložena indoktrinaciji sistematskim, tvrdoglavim i netačnim predstavama o istoriji, onoj dalekoj i onoj bliskoj podjednako.

Srpska javna scena oblikovana je na osmoj sednici Saveza komunista Srbije septembra 1987. i od tog momenta nije evoluirala. Ni za jotu. Podeljena je na novokomponovane nacionaliste i leve neotitoiste. Miloševićevce i stambolićevce.

Pseudoargumenti oba tabora, pod različitim partijskim nazivima, su sve što se ovim mladim ljudima nudi i potura. Uz visok intenzitet i cenzure i autocenzure. I istorija i istoriografija su nam i dalje beznadežno utonule u taj ideološki lavirint subjektivnosti i pristrasnosti. I dalje bismo da sudimo, ocenjujemo, vrednujemo, ali samo na osnovu svog predubeđenja. I svojih opsesija. U takvoj sredini i atmosferi, nemogućno je da nam mladež bude slobodoumna i nezavisna. Bori se koliko može, traga i luta, dočim su im unapred postavljene ograde odveć nevidljive i neprelazne.

Jedna poruka onomad u Novom Pazaru. Sasvim drukčija prošle subote u Beogradu. Da li se nešto u međuvremenu promenilo? I ukoliko jeste, šta i zašto?

Zrelost naroda, nalik pojedincu, meri se sposobnošću trezvenog posmatranja sopstvenosti. To je onaj pogled svog lika u ogledalu o kom uzastopno i uporno pišem i govorim. Možda preterujem. Možda sam dosadio. Možda je uzaludno. No, moram. Jače je od mene.

Nezrela je vlastita glorifikacija taman koliko i nihilizam prema sebi.

Aktuelna vlast nas je zavila u crno. Posle one grozote devedesetih, doživesmo još jedno doba mračnjaštva. Više od pokvarenosti i nasilništva, ovo je vreme obeleženo glupošću. Svako samodržavlje je glupo. Ovo u Srbiji verovatno nije najsurovije, ali jeste najgluplje. Ograničeno, tupavo, retardirano.

Glupa je vojna neutralnost, jer nas čini slabim i usamljenim.

Glup je samostalan put u budućnost, jer nam je potrebna podrška i uputstva boljih i uspešnijih.

Glupo je zalagati se za demokratiju u Srbiji, a gajiti simpatije prema diktatorima i diktatorskim režimima.

Glupo je biti izolovan od svog okruženja i biti u raskoraku s njim.

Glupo je voditi odavno izgubljene bitke: ono na hartiji pretpostavljati onom u stvarnosti.

Glupo je tumačiti činjenice samo u svoju korist, a ignorisati one koje nam ne odgovaraju.

Glupo je sebe precenjivati i sebe hvaliti.

Glupo je, i kontraproduktivno, sebi gledati kroz prste.

Itd, itd…

Zato ćemo morati ponovo. S više mudrosti, takta i introspekcije. S više vere u demokratiju, slobodu i jednakost ljudi pred zakonom. S više strogosti, reda i staloženosti.

Imamo motiv, imamo brojnost, imamo želju. Pa dobro, Protiću, šta nam onda nedostaje?

Nedostaju nam tri svari: uverenja, plan i vizija.

Čitavo stoleće tumaramo istorijskim bogazama. Od marksizma i titoizma do vulgarnog nacionalizma. Od antistaljinizma do putinovske idolatrije. Od jugoslovenstva do bratoubilačkog rata i patološke etničke mržnje. Od evropskih uzora i univerziteta do besomučnog antievropejstva. Od čvrste ruke do plenumskog odlučivanja. Od ateizma do sujeverja i horoskopa. Odavno smo izgubili i pravac i putokaz. Brkamo slobodnu misao i trabunjanje na zvezde. Ophrvale su nas predrasude i samoobmane. Za nas, u većini, dokazivo i proverljivo više nemaju nikakav značaj.

Izrečeno na veličanstvenom vidovdanskom skupu sve se ovo videlo kao na dlanu. I čulo glasno da glasnije nije mogućno.

Moramo ispočetka. Da se presaberemo i preispitamo. Očigledno, još nismo zreli za konačan iskorak. Malo nam fali. A to malo je, istovremeno, korak od hiljadu milja.

Sutra će danas biti juče. Potraga za izgubljenim vremenom, rekao bi jedinstveni Marsel Prust.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.