Večiti konkurenti za šampionsku krunu bili su Boža „Kant“ Borjan i Dušan Stupar; ni po čemu drugom nije se tada isticao. Onda se zaposlio kod Državne bezbednosti, školovao se i napredovao – do mesta načelnika beogradskog Centra SDB; veoma visok položaj, molim da primetite. Ko zna dokle bi bio dogurao, da ga nije zmija ujela da uradi nešto do tada nezamislivo u Službi: nekome je 1987. dao uvid u arhivu Centra, u lična dosijea lica bezbednosno interesantnih, pa je od toga ispao javni skandal, nešto takođe nezamislivo do tada. Bio je to prvi javni signal da Državna bezbednost polako ide u slivnik, gde se uskoro i našla.

O političkoj pozadini skandala „Vojko i Savle“ mišljenja su podeljena. Nekima je to od početka ličilo na još jednu Miloševićevu podlost u pripremi istorijske Osme sednice; drugima na nezgrapni preventivni udar Buce Pavlovića i Ivana Stambolića; trećima (u koje se i ja računam) na običnu čaršijsku gadost, uperenu pre svega protiv Gojka Nikoliša i Pavla Savića. Obojica su, uzgred, u razgovorima sa mnom delili to mišljenje; kad sam hteo da za NIN napišem članak o tome, ponuda je bila učtivo otklonjena.

Tokom obrade tog događaja došlo se do mršavih saznanja: Savić i Nikoliš potvrdili su da je u toj tupoj paškvili korišćen materijal koji je mogao stići jedino iz Službe; da je potpis „Slobodan Šarenac“ lažan; da je original teksta bio otkucan na pisaćoj mašini IMB Selectric, kakvih u kući „Politika“ nije bilo, ali jeste u gradskom komitetu Partije i drugde; da je poslednje lice koje je original rukopisa imalo u rukama pre odlaska u štampu bio Hadži-Struja Antić, tada urednik nedeljnog izdanja „Politike“, gde se to đubre i pojavilo. Za autorstvo je godinama – ni kriv, ni dužan, što je dokazano – bio optuživan Vidosav Stevanović; da je on pisao, uveren sam, taj bi tekst bio duhovitiji i bolje napisan (čovek ne može protiv svog talenta) – ali nije on. Autor je do dana današnjeg ostao nepoznat organima.

Kad je bruka pukla, Dušan Stupar je bio smenjen i najuren iz Službe, što je najmanje što mu se moglo desiti: otkrivanje službene tajne tada je bilo dosta teško delo. Osim toga, to je bilo i glupo, jer se rutinski skupljeni podaci koji ulaze u lična dosijea gomilaju bez provere: ogovaranja, spletke, kafanske priče, nepotrebni telefonski i drugi razgovori itd. Zato su ta dosijea tajna i ne mogu biti dokaz na sudu, uostalom. To je pravilo postavio još Žozef Fuše polovinom 19. veka i sve ga se službe drže do danas.

Dušan Stupar dobio je onda utešnu nagradu: postao je direktor „Univerzala“, veoma zanimljivog uvoznika policijske opreme i naoružanja, što današnji izveštači propuštaju da pomenu. Nešto kasnije postaje predstavnik iste firme u Moskvi, što je indikativno. Onda ga je krenulo. „Azotara“ je tek uzgredni rezultat ovde ispričane priče.