Bezdušni su, međutim, bivši saveznici i Parteigenossen Tome Nikolića. Onaj Bajatović iz SPS, koji je i na mrtvog Đinđića pljunuo, sada seiri, jer da je, eto, Tomina žrtva tek puki politički marketing i da ko ga jebe, ukratko. Bivši partijski drug Dragan Todorović iz Šešeljeve natražnjačke frakcije još je bezdušniji: da je Tomi bilo stalo do Srbije, on bi bio ostao sa Šešeljem, pa ne bi sada izvodio besne gliste, ukratko. Velja Ilić podržava“ do kraja ”poslednji politički čin” (ovo zlokobno zvuči; Veljo, ne prizivaj i ne sluti!) Tome Nikolića i apeluje na ostatak stranke da ga ne oponaša i ne stupa u štrajk ”glađom i žeđom”, kako se neko izrazio. Politički protivnik Čedomir Jovanović, međutim, lepo i razložno moli Tomu da se okane toga, jer da neka razlika od par meseci u zakazivanju izbora nije vredna cele ove zajebancije, a o životu i da ne govorimo. Demokrate s visine odbace ”ucenu” i onda se ućute (do nedelje iza podneva, kad se ovi redovi u zebnji i strepnji ispisuju). Koštunicu nešto nisam čuo; da ne grešim dušu, možda je nešto i promrsio, ali do mene stiglo nije; mora biti da duboko razmišljaju i da čekaju sastanak Prezidijuma Izvršnog Biroa Politbiroa CK pa da zauzmu stav.

Toma se, pak, sa stiropora povukao u klupske odaje naprednjaka u Skupštini i tamo, kao Sokrat sa prijateljima pre kukute, razgovara, daje intervjue i uopšte čeka zdravstveno stanje. Doktori kažu da je on čovek zdrav i snažan i da će stanje potrajati; navodno ćemo popodne videti je li posledice nastupaju, ali tada će ovaj broj Danasa već biti na putu u štampariju.

Vratimo se, međutim, na to moje osnovno pitanje: zašto Toma sve to zapravo radi? Pametniji od mene kažu mi od jutros da bi tu moglo biti više razloga. Panika, kaže jedan: Toma i ekipa u strahu su da ne izgube političku dinamiku, jer su se na prošlom mitingu izleteli i napravili suviše jak zalet raznim obećanjima, pa sada moraju nešto da proizvedu. Gandijevsko-stiroporska priča bila je od početka pogrešna: da su ostali da sede na stiroporu do raspisivanja izbora, vlast bi ih mudro ignorisala i taj oblik protesta brzo bi se izlizao do potpunog poraza. Trebalo je učiniti nešto, bilo šta; e, pa kad se u iznudici radi bilo šta, to uvek ispadne koješta, kao što znamo. Drugi jedan pametan čovek čudi se: naprednjaci su jaki i ovakvi cirkusi ne donose im ništa što već nemaju; naprotiv. Mogli su hladno da čekaju i da se u međuvremenu još bolje organizuju na terenu, da skupe podršku pametnim lokalnim kampanjama i obećanjima. Osim, kaže čovek, ako Toma zna nešto što ostali ne znaju… Na primer, sugeriše, kada se Šešelj vraća iz haškog kazamata, pa se uspaničio da članstvo ne krene za primerom Bože Delića. Nešto mi se to ne čini verovatnim.

Gledanje televizije u subotu bilo je korisno, mada je izazvalo više pitanja nego što je pružilo odgovora: inače nabusiti i mrzovoljni Toma pokazao je ljudski lik i to se videlo golim okom. Nadam se da ga to neće proći kad pregura sve ovo u dobar čas i uz Božju pomoć. Aca Vučić bio je neuobičajeno zbunjen i to se takođe videlo. Javila se teorija da Toma Aci nije unapred rekao; ne znam. Odmah mi se vratila ona slika Ace Vučića kako na ulazu u skupštinu sa uživanjem pravog smrtoljupca čita oproštajno pismo Vlajka Stojiljkovića koji se sat-dva ranije ustrelio na tom istom mestu. Bio je to jedan od odvratnijih spektakala koje sam ikada video. Ne mogu, dakle, da odolim raznim mislima…

U nedelju je Toma – još u punoj fizičkoj i duhovnoj snazi – izrekao nešto zanimljivo novinarima koji prate reality show ”Odbrana i poslednji dani”. Otprilike ovako: da su ovi s vlasti došli da me obiđu i doneli mi jabuku, pobedili bi me. Ovako su ispali pizduni i bezdušni tirani, dakle. Mogu da zamislim Borisa Tadića i Jelenicu Trivan kako donose jabuku u marami i nude je Tomi.

Nagradno pitanje glasi: šta bi im Toma rekao? Odgovor A: Hvala vam, brate i sestro, u srce ste me dirnuli, podelimo ovu jabuku, prestajem sa štrajkom, eto, hvala Bogu, ima još ljudi s dušom, veseli se i napred, Srbijo! Odgovor B: A, sad ste se setili! E, pa znate gde možete tu jabuku razdora da gurnete, dobro mi niste Big Mac i ladno pivo doneli, nisam ja naivan, marš napolje, bando! Odgovor C: Ostavite nas nasamo, braćo i sestre, imamo nešto da razgovaramo. Posle ćemo objaviti saopštenje. Srećni dobitnik dobiće piće u Kaleniću iduće subote.

Dok čekamo jabuku za Tomu, mogli bismo i da se uozbiljimo. Ipak nije ovo mala zajebancija. Štrajk glađu ozbiljna je stvar: sećam se na šta je ličio Holger Majns iz RAF (grupa Bader-Majnhof) kad je umro od štrajka glađu; ne želite da znate. Polaganje života za Stvar takođe je ozbiljan gest: setite se Jana Palaha i mnogih drugih, budističkih monaha u Vijetnamu recimo; živi su se spalili u očajničkom otporu nepravdama. Za tako nešto mora da postoji jako dobar i nesporan razlog. Život je jedino što imamo, pored časti i obraza (ko ima). Žrtva bi trebalo da ostavi neki trag, inače je besmislena. Žrtva za raspisivanje izbora tri-četiri meseca ranije ne čini mi se opravdanom. Ostajemo, dakle u molitvi da Toma Nikolić učini ono što mu žele protivnici, a ne ono što mu žele saveznici.