Molim: Pre neki dan građanin Danilović isticao se po liniji JRM (javni red i mir) u izvesnom ugostiteljskom objektu, pa je dobio po tintari LTP (lakšu telesnu povredu). U očito uznemirenom stanju oterao je s lica mesta ekipu hitne pomoći i vratio se u objekt. Posle nekog vremena dobio je – kako kažu Sremci – brisu u tibu, dakle TTP (tešku telesnu povredu). A lepo su mu govorili… Bio bi to ostao još jedan žalosni događaj iz noćnog života velegrada da se sutradan pored njegove bolesničke postelje u Kliničkom centru, gde se – Bogu hvala! – uspešno oporavljao, nisu ukazali premijer Dačić i prvi potpredsednik vlade, ministar odbrane itd, itd Aleksandar Vučić, pa su to iz nekog razloga preneli svi mediji. Ne odolevši svom poznatom smislu za humor, premijer je onda izjavio da je incident bio tek manifestacija „tradicionalnog srpskog prijateljstva“ i šta sad, izloživši sebe i svoju visoku funkciju sprdnji. Vučić je barem ćutao. Organi unutrašnjih poslova morali su da postupe u tom slučaju po službenoj dužnosti (JRM i TTP) i verujem da su postupili, ali o tome nas još niko nije obavestio. Je li slučaj rasvetljen? Je li neko prijavljen?

Molim: Ivica Dačić je, opet ponesen svojim veselim karakterom, Srbima sa Severa pripretio da se ne šale glavom, nego da glasaju na jesenjim lokalnim izborima na Kosovu – da ih ne bi istisnuli „Tačijevi Srbi“. To se već graniči sa uvredom; ono sa „prijateljstvom“ je bila tek promašena šala. Dačić zna vrlo dobro da da južno od Ibra živi više Srba nego na Severu; morao bi, može i trebalo bi da zna da nije lepo vređati ih zbog toga što nisu odande otišli. Ostali su, uz ozbiljne rizike i opasnosti; žive kako moraju, jako teško, ali su ostali i ne treba ih nazivati ružnim imenima zbog toga. To nije ni lepo, ni duhovito.

Molim: zbog nečega su se Dačić i Vučić prošle nedelje izvoleli ukazati u glavnom stanu BIA na Banjici, da baš tamo – od svih mesta! – dočekaju nekih pet građana Srbije koji su se, eto, spasli iz libijskog ropstva. Izbor lokacije već je skandalozan, jer je Srbija od početka tvrdila da je reč o „građevinskim radnicima“ koji su, eto, ni krivi ni dužni sedeli u libijskom zatvoru pod optužbom da su, ukratko, plaćenici. Posle je ispalo da su ta petorica nekakvi vrsni strelci iz discipline praktičnog gađanja (to ću Basari objasniti posebno, nasamo), sporta veoma zanimljivog, što je manje važno; važnije je da su oni deo one tužne ekipe naših ljudi koja je otišla u pečalbu kod raznih belosvetskih zaštitarskih multinacionalnih korporacija. Svi znamo, naime, da se već godinama ovde regrutuju zaštitari za te korporacije (i za čuveni Blackwater, između ostali) koje koriste politiku „privatizacije bezbednosti“ raznih zapadnih vlada. O tome sam, uostalom, pisao u Vremenu pre par godina. Umesto, dakle, da su tu petoricu diskretno ispratili kućama, oni prave javni cirkus na Banjici – od svih mesta.

Procenjeno je da bi Dačić i Vučić trebalo da razmisle o uspostavljanju formacijskog radnog mesta na poslovima i radnim zadacima savetnika za razlikovanje ispravnog od pogrešnog, bar dva izvršioca, možda i više. Ionako ih savetuju razni i kojekakvi.