Bogataši bez iluzije moći

Ovako je svoje strahove definisao tehnološki preduzetnik i investitor Piter Til, suosnivač PayPal-a i Palantira, u seriji od četiri predavanja krajem septembra i početkom oktobra prošle godine u San Francisku koja su se pretvorila u izvanrednu diskusiju o preokupacijama jedne od najuticajnijih ličnosti u Silicijumskoj dolini i SAD. Til, inače, ima skoro deceniju bliske veze s aktuelnim američkim predsednikom a zaslužan je za katapultiranje Dž. D. Vensa na mesto potpredsednika SAD. Tilov blagi hendikep je što je milijarder, njegovo bogatstvo procenjuje se na 27,5 milijardi dolara, pa utoliko njegov utisak o „iluziji bogatstva“ koje u svakom trenutku može biti oduzeto – ne „istopljeno“ na tržištu (berzi) nego baš oduzeto – ima još veću i ubedljiviju težinu. Moguće je da deo straha proističe iz činjenice da Til sebe opisuje kao „libertarijanca, ili klasičnog liberala“, što sugeriše da je u večnoj zavadi s državom koju posmatra kao lopova koji mu svakog časa može oduzeti bogatstvo i uništiti autonomiju.

Asocijacija na Tila postala je jaka pošto sam pročitao dve taze vesti. Jedna je da je MK grupa, kojom upravlja Aleksandar Kostić (naslednik Miodraga Kostića), kupila zrenjaninsku uljaru Dijamant od hrvatske kompanije Fortenova, čiji je vlasnik Pavao Vujnovac. Druga je da će Fortenova prodati još dve kompanije – PIK Vrbovec sigurno će (tvrdi Jutarnji list) kupiti Bosqar Invest a fabriku vode Jamnica kao totalni favorit kupiće, verovatno do kraja ove godine, Coca-Cola HBC Hrvatska (tvrde Jutarnji i Lider, dakle dva relevatna izvora).

Pre ovih (najavljenih) prodaja Fortenova je pod sloganom „optimizacije portfolija“ u prethodnih nekoliko godina već prodala fabriku ulja Zvijezda, PIK Belje, kompanije Ledo/Frikom, Vupik, PIK Vinkovci, Mivela, Mercator-Emba, Agrolaguna, Vinarija Novigrad, Eko Biograd…

Izvršni direktor Fortenove izjavio je da posle svih tih prodaja kompanija više nije prezadužena i može normalno da servisira sve obaveze.

Tako i moja baba ume da vodi biznis. Raspikuće su pod plaštom optimizacije portfolija polako krčmile ono što je godinama posvećeno stvarao neko drugi. Sve ove kompanije koje je Fortenova prodala ili se sprema da proda posvećeno je obnovio, podizao, ulagao, gajio i učinio velikim Ivica Todorić, vlasnik Agrokora. A onda je pre devet godina doživeo sudbinu koje se plaši Piter Til – država mu je, na osnovu sumnjive pretpostavke da će krah njegove kompanije ugroziti hrvatsku privredu, otela/konfiskovala/nacionalizovala sve bogatstvo i imovinu. Fortenova je postala državni nadimak za nekadašnji Agrokor. Nesrećni Todorić imao je iluziju moći i bogatstva a onda ga je država „spustila na zemlju“ i dokazala da zapravo ona ima mnogo veću moć od njega i da može i da ga utamniči, makar i na kratko.

Nije Todorić jedini biznismen koji se tako proveo.

Mnogo gore je prošao Mihail Hodorkovski, ruski biznismen i vlasnik naftno-gasne kompanije Jukos, čije je lično bogatstvo 2003. godine iznosilo 15 milijardi dolara a tržišna vrednost kompanije 45 milijardi dolara. On je devetogodišnjim zatvorom u Sibiru platio iluziju bogatstva i moći. Afera Jukos dala je odgovor na bazično pitanje ko ima veću moć – najveći biznismen ili autoritarni Kremlj. Jukos je bio najveća privatna naftna kompanija koju je Hodorkovski učinio transparentnom, u njoj zaposlio zapadne vodeće menadžere, uveo svetske računovodstvene standarde, pokrenuo obnovu zarđalih pogona, uveo svetsku tehnologiju i znanje što je za 50 odsto uvećalo rusku proizvodnju nafte. Jukos je bio jedna od najvećih priča o uspehu ruske privrede. Pokušaj moćnog oligarha da se suprotstavi državno-političkom gazdi Rusije završio se tako što je gazda Putin uhapsio Hodorkovskog za nepostojeću utaju poreza i za četiri godine rasprodao sve delove Jukosa. Nije se čak ni trudio da joj „optimizuje portfolio“. Putinov ekonomski savetnik Andrej Ilarionov nazvao je tu prodaju prevarom godine (i zbog toga zaradio otkaz). Bila je to neviđena konfiskacija privatne imovine pomoću nezakonitog oporezivanja. Slučaj Jukos ojačao je moć države, odnosno Putina, i postao sinonim za ono što se dešava onima koji se usude da izazovu moćnog vladara.

Kao „bos po trnju“ proveo se i srpski biznismen Bogoljub Karić kome je država krajem prve decenije 21.veka pod sumnjivim okolnostima i isfabrikovanim razlozima (spominjao se i neplaćeni porez, neisplaćene dividende i nezakonito poslovanje) konfiskovala i zatim prodala telekomunikacionu kompaniju Mobtel i uništila televizijsku kompaniju, banku, osiguravajuće društvo… Sa bogatstvom i moći koju je imao posedovanjem TV stanice Karić je 2004. učešćem na predsedničkim izborima pokazao interes za vlast (dobio 20-ak odsto glasova za samo dve-tri nedelje kampanje), ali je odmah dobio brutalno jasnu poruku države koja se obrušila na njegove kompanije – neke je nacionalizovala, neke ugasila a Karić se spasio zatvora noćnim bekstvom u inostranstvo. Nejasno je i danas zašto se Karić upustio u avanturu provere konkurentnosti svoje moći u odnosu na državu kad je nekoliko godina ranije ispravno (i slikovito) zaključio kolika je njena moć: „vlast može svakoga da savije, kao prase u pleh, i da ga ispeče u furuni“.

Karić nije član Srpskog poslovnog kluba „Privrednik“ koji se poslednjih meseci, štampanjem saopštenja podrške vlasti, profilisao kao ulizičko udruženje bogatih i moćnih biznismena. Ali, ne treba biti surovo kritičan. Moguće je da su ta saopštenja samo naknadna (ali ne i zakasnela) pamet Karićeve „mudrosti“ i kreativno iščitavanje strahova Pitera Tila. Deo srpskih biznismena nema iluziju vlastite moći, samo to neće javno da prizna kao vlasnik Palantira. Nije dobar osećaj živeti i raditi u okruženju gde je vlast u svakom trenutku spremna da svakom poslovnom čoveku oduzme bogatstvo i autonomiju.

Ako su opravdani strahovi Pitera Tila, jednog od politički najuticajnijih poslovnih ljudi, i ako navedeni primeri (slučajno izabrani) pokazuju ko poseduje najveću moć postavlja se pitanje kako je onda formiran globalni javni narativ da su biznismeni krivi za sve nevolje čovečanstva (od siromaštva do emisije štetnih gasova) i proglašeni za modernog sotonu.

Odgovor bi mogao da se krije u prevari milenijuma i lukavstvu političkog (državnog) uma koji neprestano viče i ponavlja izbezumljenoj masi podanika „drž’te moćnika“, pokazujući prstom na bogate biznismene pošto su se oni pokazali kao laka meta.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.