Huan Peron u ratu sa trgovačkim lancima

Ovaj 1. septembar biće crvenim slovima upisan u istorijski kalendar Srbije. Svake godine obeležavaćemo Dan velike pobede kad je ujedinjena Srbija do nogu potukla omraženog neprijatelja. Trgovci su na kolenima, pitanje je dana (najviše šest meseci) kad će ispustiti trulu kapitalističku dušu i priznati poraz.

Zahvaljujući mudroj odluci predsednika da raskine eksploatatorske lance građani Srbije neće više biti sužnji „neoliberalnog tržišta“ nego će slobodno uživati u čarima jeftine hrane u takozvanim trgovačkim lancima. Dok je ćurki biće i podvarka. A posle ćemo da vidimo.

Iznenađujuća vest, predsednik je za odluku da se obračuna s trgovačkim „pijavicama“ dobio, pa skoro, plebiscitarnu podršku. Da je išao na referendum, trijumfalno bi pobedio.

Obračun s trgovcima dugo se planira i priprema. Predsednika odavno na tu meru huškaju mnogi društveno-političko-ekonomski akteri – ne samo (kako bi se očekivalo) perjanice predsednikovog režima nego i oni koji se smatraju njegovim ljutim oponentima – politički opozicionari, nezavisni analitičari, kritički nastrojeni ekonomisti, građanski aktivisti, borci za prava potrošača, mediji.

Kao čest gost televizijskih emisija primećen je i nekadašnji visoki funkcioner Socijalističkog saveza radnog naroda (SSRN, ne sećam se da li Beograda ili Srbije), u Titovo vreme zadužen za brigu o potrošačima, sada aktivan da bi valjda očuvao kontinuitet socijalističke borbe za radne ljude i građane a protiv trgovačkih profitera.

Predsednikov udar na trgovce posledica je opšteg animoziteta srpskog društva prema njima. Posao mu je značajno olakšan jer se Srbija, posle jednoumne medijske kampanje, skoro pa ujedinila u toj borbi. Niko nema lepe reči za trgovce, oni se uglavnom tretiraju kao lopuže i derikože.

Srbija ima dugu tradiciju borbe s trgovcima u obuzdavanju njihovih profitnih/profiterskih ambicija. Sve je počelo u vreme umiruće, a zatim i Miloševićeve, Jugoslavije kad su carovali hiperinflacija i prazni rafovi. Svi se sećamo brzopropadajućih sindikalnih dućana čije povampirenje nije uspelo ni posle demokratskih promena.

Samo u tom kratkom periodu tržištu je bilo prepušteno da reguliše cene i trgovačku zaradu. A zatim je usledila serija populističkih lidera (predsednika, premijera, guvernera, ministara) čija je mera ograničavanja trgovačke zarade bila omiljena alatka vladanja. Stalna i uporna kuknjava kako je u Srbiji sve skupo a u komšiluku i Evropi sve jeftino, bez ozbiljnih analiza odnosa produktivnosti-zarada-potrošačke moći, stvorila je, pored brojnih zabluda i jednu značajnu klijentelističku grupu – potrošače, kojom populistički lideri spretno manipulišu u očuvanju vlasti.

Istorijski animozitet prema privatnim trgovcima i stranim trgovačkim lancima i povremeni obračuni države sa njima samo su učvrstili klijentelistički sistem vladanja u Srbiji a od aktuelnog predsednika napravili srpsku verziju argentinskog političkog hohštaplera Huana Perona.

Trgovačka zarada nikada nije bila predmet tužbi za kršenje zakona i tema sudskih procesa u kojima bi se dokazala njihova nepočinstva zbog kojih bi im bile izrečene primerene kazne. Vlast ih najčešće optužuje na osnovu ličnog utiska nekog moćnika koji na taj način skuplja političke poene. Sve hajke na trgovce ostajale su u domenu špekulacija, kvazitumačenja i metafizičkih optužbi za profiterstvo. Bila je nedavno i jedna kampanja protiv kartelskog dogovaranja i udruživanja, ali optužbe nikad nisu stigle do suda gde bi trebalo da budu dokazane.

I sad je oko najnovijih mera metafizika umešala prste. Teško je odgovoriti na pitanje zašto su marže ograničene na 20 odsto. Zašto ne, recimo, na 10, 18 ili 23 odsto? Da li je predsednik taj sertifikovani „majčin sin“ koji ima pravo da propisuje koliko neki trgovac može da zaradi? Zašto niko već nije izračunao koliku nesigurnost trgovcima u poslovanju stvara predsednikovo mešetarenje po tržištu? I šta ako predsedniku posle šest meseci „dune“ da produži trajanje uredbe na još pola godine ili sve dok je na vlasti? A šta bi se dogodilo da je bilo obrnuto – da tržište, odnosno potrošači odlučuju da sami biraju trgovinu s čijim maržama su zadovoljni?

I u ovoj najnovijoj hajci, trgovcima nije pružena prilika da se brane. U medijima gostuju i tumače predsednikove „moćne“ mere svi drugi (delegati potrošača, analitičari) osim trgovaca, dakle subjekata direktno pogođenih tom kaznom. Nigde nema trgovaca da kažu šta oni misle. Njih niko ništa ne pita, ima da ćute, trpe i rade, nikome nisu važni njihovi i argumenti njihovih vlasnika i akcionara.

Dakle, onih koje predsednik optužuje na osnovu ličnog utiska i onih o čija će se leđa obiti predsednikove mere. Da oni kažu šta misle o toj vrsti državnog intervencionizma. Srećom, pojavio se jedan, ali autoritativan i vredan sagovornik (osnivač i suvlasnik Gomeksa) i odmah već u prvoj rečenici razbio u paramparčad kompletnu predsednikovu argumentaciju.

On je objasnio da je logika marži u tome što su linearno razuđene – roba koja ima veliku prođu (recimo zejtin) uglavnom se prodaje s niskim maržama, dok se na proizvode sa slabijom prodajom (prašak za pecivo ili parfemi) zaračunava viša marža. Zatim je upozorio da će linearno ograničavanje marži sve legalne trgovce oterati u siguran gubitak, trošak će preći na proizvođače a postoji rizik smanjenja ili potpunog prestanka proizvodnje određenih proizvoda.

Njegovo upozorenje izgubilo se u opštoj kakofoniji povlađivanja mudrom predsedniku i njegovim premudrim merama.

Peronističkom povlađivanju klijentelističkim grupama pridružila se i guvernerka Narodne banke, disciplinovana pratilja predsednikove mudrosti. Ona je naložila (naredila) poslovnim bankama da izmisle proizvode (gotovinske, potrošačke, stambene kredite) kako bi se olakšalo zaduživanju i navodno rasteretili kućni budžeti značajnog dela stanovništva. Olakšalo zaduživanje? Dakle, guvernerka hoće da kreira ambijent u kojem će krediti biti lako dostupni siromašnijim kategorijama stanovništva i tako unaprediti njihov životni standard. U svim odgovornim ekonomijama siromašni se destimulišu da ne uzimaju kredite, a kad se stimulišu to se obično završi finansijskom krizom.

U istom danu kad je srpska guvernerka promovisala „raspašoj“ kreditnu politiku, Hrvatska narodna banka pooštrila je uslove za podizanje kredita (uvela novu metodologiju za procenu kreditne sposobnosti građana).

Tamošnjoj javnosti skrenuta je pažnja na čestu grešku koju ljudi prave kad se zaleću u avanturu uzimanja kratkoročnih (gotovinskih i potrošačkih) kredita. To jesu kratkoročna rešenja, ali dugoročno najskuplja. Pa se preporučuje planiranje („pamet u glavu“) kao ključni alat za izbegavanje prezaduženosti. Taj alat, nažalost, srpska guvernerka nije uzela u razmatranje.

Za kraj, jedno podsećanje: kad god je Huan Peron (i njegovi sledbenici) usrećivao narod vrlo brzo događao se slom argentinske ekonomije. I tako nekoliko puta. Srpski predsednik usvojio je isti model ekonomskog populizma koji je uništio Argentinu. Umesto dobro osmišljene reforme, naprednjačka vlast fokusira se samo na odnose s javnošću.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.