P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

 Srbija će uskoro imati socijalne, demografske pa i bezbednosne probleme, najavljuju stručnjaci. Ali, kao država kandidat za članstvo u EU, nema nam izbora nego da ih prihvatimo.“

Početkom februara na hiljade Albanaca sa Kosova svakodnevno je preko Srbije ilegalno odlazilo u EU. Ministar policije Stefanović izjavio je tada da je čak 60.000 Albanaca sa Kosova zatražilo srpski pasoš. Istovremeno, broj migranata iz Sirije, Pakistana i ko zna još odakle povećava se iz dana u dan. Ima ih na desetine hiljada. I mada nam niko ne saopštava tačan broj, njihovo prisustvo je upadljivo. Živa u termometru skače, loše vesti sustižu jedna drugu, avgust pritiska iščekivanjem preokreta u septembru, a broj čudnih stranaca u Beogradu raste. I podiže strepnju. Šta rade tu?

U mom parku spava čovek pokriven letnjim jorganom. Šetam kuče oko ponoći. Vruće je. Kad izađem, on je na klupi. I tako već mesec i po. Svetlo lice, duga kosa, pokupljena u rep. Jorgan je žut. Spava mirno, kao da mu je tu mesto. Migrant ili još jedan beogradski beskućnik? Ne znam. Ali znam da ih je od avgusta po klupama već nekoliko. Ni za vreme Slobe, ni najveće gladi devedesetih, toga nije bilo u mom parku. I po prvi put, za dve i po decenije koliko živim na Vračaru, noćna šetnja postaje neprijatnost.

U vrećama za spavanje, stisnuti jedni uz druge, ljudi spavaju i na peronu beogradske železničke stanice. Ovoga leta u junu, kad sam se vraćala s mora, u 6.15 ujutru videla sam ih kroz prizor. Stotinak tamnoputih muškaraca upravo se budilo tu.

Knez Mihajlovom i centrom, nogu pred nogu, svake večeri, korziraju bule. Pokrivenih kosa, u crnim haljinama do zemlje, kako im vera nalaže, ruku prekrivenih zlatom, vode decu za ruke. Bula je sad toliko da su počele da nas odmeravaju. One nas, Beograđanke, u svojoj zemlji, u svom gradu, u letnjim haljinama, kako nalaže leto, na plus četrdeset. Valjda smo za njihove pojmove pregolišave? Hoćemo li se uskoro morati da im se izvinjavamo?

Mladići, momci, muškarci srednjih godina, svetlih i tamnijih lica, crnih kovrdžavih kosa, obučeni dobro, koji neprekidno govore u mobilne telefone nekim čudnim srpskim ili svojim jezicima, i hodaju u grupama, razmileli su se Beogradom. Starijih nema. Novca imaju. Sede po vračarskim kafićima. Jedu i piju. Troše, bučni su, deca trče između stolova. Roditelji ih ne opominju. Samo zagledaju nas. Je li im je to običaj? Ne znam. Jesu li to jadni migranti koji jedva čekaju da nastave svoj put ka EU?

Temperatura raste. Kao i broj čudnih stranaca u Beogradu.