„Baš sam se začitao. Ova ‘Božićna priča’ Čarlsa Dikensa prosto je neodoljiva, a još je ove godine čitam na engleskom. Odličan roman, preporučiću ga Dačiću.“

Navlačeći svoju novu pidžamu iz jednog dela na čijem poprsju je print koji prikazuje zimsku šumu i u njoj zeku i irvasa zagrljene sa dva nasmešena Sneška Belića ispred snegom zasute jelke, Alek nastavlja unutrašnji monolog:

„Ježim se od Ebenezera Skrudža, okrutnog tvrdice. Da, mogao bih tako i da počnem sastanak. Zapisaću početak.“

„Dakle, dame i gospodo, svi se sećate Dikensove Božićne priče. Glavni lik, grozni bogataš Ebenezer Skrudž, čovek koji je bio toliko škrt da prosjaci po ulici, ne da nisu od njega nikad dobili milostinju, nego mu je nisu ni tražili. I mene da je sreo, ne bi me ni pogledao. Svoju hladnoću nosio je svuda sa sobom, njome je ledio i svoju kancelariju.

Tog užasnog čoveka, hvala ti Bože, što nisam takav, uoči Božića posećuje duh njegovog bivšeg ortaka Marlija. Marli, okovan u lance, preti da će za Božić Skrudža posetiti tri duha. I tako i biva, matorog sebičnjaka posećuju duhovi Prošlog, Sadašnjeg i Budućeg Božića i pokazuju mu strahote njegovih nedela zbog kojih su patili drugi ljudi, a na posletku i kakvi ga Božići očekuju, to je tek užas i odnosi se na njegovu budućnost…(zeva) Ali sad moram hitno da legnem, da vidimo, ostalo mi je tačno sat i 25 minuta za spavanje. Dovoljno.“ Legne i zaspe snom pravednika.

U taj čas, vrata se otvoriše treskom i Aleksandar preplašen skoči i ponovo se stropošta na krevet od užasa, jer u sobu, uvezan nekim lancima i bukagijama hrupi Šešelj. „Vidi, Alek, nosim ti pozdrave od Ratka Mladića, a i Toma te puno pozdravlja. Rekoše mi da ti javim da će te za Božić posetiti tri duha.“ „Tri duha?“ promuca Vučić, jedva se pribravši. „A jel bi mogli da dođu zajedno, nemam toliko vremena.“ „Zajedno? Videću šta mogu da učinim“, i Šešelj propade kroz rupu na ćilimu, koja se odjednom stvori preteći da proguta i Vučića sa sve krevetom. Alek protrlja snene oči i rupe nestane. Osetivši strašan umor skljoka se nazad na jastuk.

U taj čas vidi jasno kako se otvara prozor i u sobu uleće ljupka prilika nekog tanušnog dečaka, mladića, šta je to, u grombi kaputu sa pravim krilima. Vučić bolno vrisnu prepoznavši prikazu: „Lave Grigorije, šta radiš na mom prozoru, i odakle ti ta krila?“ Lav Grigorije, jer to zbilja beše njegov lik, nasmeši se, i priđe krevetu. Uze čokoladnu bananicu sa stočića pored kreveta i pojede je u slast. Vučić je gledao užasnuto. „Slava Bogu na visini, a na zemlji mir, među ljudima dobra volja“, uzviknu veselo. Vučić je izgledao preneraženo, nije mogao da izusti više ni reč.

„Došao sam, čika Aleksandre, ovako, tri u jedan, duh prošlog, sadašnjeg i budućeg Božića, zbog uštede vašeg vremena. Nego, čuo sam kad ste pisali koncept za sastanak. Zahvaljujete Bogu što niste kao Ebenezer Skrudž. Dobro, ja se slažem da tako grozni niste, i mada će me zbog toga olajavati na Tviteru. Ali, recite mi da li je dovoljno da ne budete baš toliki nitkov da biste se osećali kao dobar čovek? Setimo se novozavetne priče o fariseju u crkvi. (Vučić više i ne trepće, samo gleda kako se krila Lava Grigorija njišu, dok ovaj lebdi po sobi igrajući se sa kuglama na lusteru).

„Farisej se molio kao vi, čika Alek: Hvala ti Bože što nisam kao Ebenezer Skrudž, a ni kao drugi nevaljalci, nego plaćam porez, ostavljam bakšiš, napojnice, ne tražim kusur, slikam se sa sirotinjom“. Da skratim, farisej je postao metafora najgoreg licemerstva. Dalje, čika Alek“, reče Lav Grigorije i slete na naslonjaču kraj Vučićevog uzglavlja: „Zapamtite: kome je mnogo dano od njega se mnogo i traži.“ Usput, ona jelka zbog koje se sa svima svađate, nije ni ljupka ni lepa. Hladna je i bezbožićna, lepša je ta, sa zekom, irvasima i sneškom na vašim špilhoznama. Novac od one jelke mogli ste da date siromašnoj deci Srbije, koja za Božić neće imati ni pire krompir, deci bolesnoj od leukemije koju lečimo putem SMS poruka… Promenite se, tako da se ne gnevite kada vam se kazuje istina. Samo to duh Božića traži od vas“, nasmeja se vedro Lav Grigorije u grombi kaputu sa krilima i izlete kroz prozor. Tek tada Vučić oštro đipi iz kreveta:

„I da znaš, ovo nisu špilhozne nego zimska jednodelna pidžama za muškarce“, viknuo je ljutito Aleksandar kroz otvoreni prozor. „Ni toliko ne zna, a doleteo da meni drži lekcije, zakasniću na posao zbog njega. Duh Božića, nije – nego.“