Uzalud bi se pokušalo sa nastavkom ovog kolateralno štetnog dijaloga, dalji tok mu je, kao, uostalom, i tok „unutrašnjeg dijaloga o KIM“ osuđen na puko parafraziranje replike iz „Balkan ekspresa“: „Pa, znači, imamo decu za novi rat, da li to tvrdite?“ „A, ne, nemamo mi decu za novi rat!“ „Pa, to sam i ja rekao, znači, nemamo decu za novi rat?“ „Ma nemoj, imamo decu za novi rat“ „Imamo li ili nemamo decu za novi rat?“ Svi: “Samo tetki da odnesemo lek“.

Ovo nije šala, ovo su realpolitički dronovi srpske autosubverzije pred predstojeći boj za Kosovo. Daleko nadmoćnija sila strateški je taj boj osmislila tako, da, teško Srbiji, ako od sebe same ne izgubi, pre nego što do boja uopšte dođe. „Ako od sebe izgubi Srbija ima šanse da dobije“, poručeno je domaćim vođicama nonsens – rečnikom prećutnog ultimatuma. Od tada se „unutrašnji dijalog“ kao pomahnitali mutant koji se otrgao svojoj svrsi i kontroli, trudi iz sve snage da sabotira sve što se da sabotirati. Proglasi sve učesnike dijaloga za neuračunljive (što je, ako pogledamo samo dramu „Kako je pisac poginuo od vlastite tvorevine Firme Krstić (F(a)K)“ već dalo rezultat), Rusiju svede na gospođu Guskovu kojoj će se kibiceri vestern-džentlmenskim stilom izrugivati kafanskim doskočicama na prezime; a svaki spoljni nacionalizam ispoljen u Srbiji, isključujući jedino (unutrašnji) srpski nacionalizam, ima se smatrati poželjnim i dobrodošlim.

Nakon ovih međusobnih rođačkih prepucavanja harizmatičnog Kovačevića i harizmatične javnosti, ceo svet nam se s razlogom može grohotom smejati: Eno, gde dijaloška Srbija ne zna ni toliko: Ima li ili nema decu za neki novi rat. Pa, kako bi se opredelila za nešto manje izračunljivo, na primer, kolika je cena Kosova, koje im traže za „Dž“.

Deluje, kao da je, nezvanično, raspisan nevidljivi konkurs za Vuka Brankovića, i Dušan Kovačević je slučajno ili namerno ispao jedan od kandidata. Na šta mu se nesuđeni Branković, Alek Vučić, dok je ujedinjena srpska elita još iz sve snage, ili tek reda radi besnela na Dušana, ljupko „toplo zahvalio“ na rečenom. Da je meštar Vučić optužio Dušana u stilu „što širiš defetizam, imamo i decu i Kosovo, i Srbiju i Rusiju i Ameriku, ko priča o ratu, beno jedna spisateljska“, šta bi tada bilo? Bi l’ tada taj manje poznati Dušan Kovačević s čaršijskog pijedestala zbacio čak i uglednog Sašu Jankovića i postao zajednički kandidat svih dronova i dronjaka Firme Krstić (F(a)K)? Da li ugled u javnosti jednog Dušana Kovačevića zaista zavisi od toga kako mu se dnevno obrati Vučić? To jest, da li da pogasimo svetla?

Jelena Guskova na Radio Beogradu upozorava da u EU nećemo dospeti, a da nas u NATO zovu ko ćurana na svadbu, te da je (što Vučić, prema Guskovoj zna, i za šta nam je i Tadić kriv, smatra Ruskinja, isto koliko i Vučić) za dijalog, svakako, kasno. Pens je u Crnoj Gori optužio Rusiju za sva zla ovog sveta i na velika vrata uveo novu podelu Zapad ili Istok. Vrlo malo nerava Amerika još ima prema migoljenju Srbije da se opredeli. Šef Pentagona nedavno je poručio da se operacija „Oluja“, izučava na vojnim školama kao jedna izuzetna vojna operacija, i time dao naznake svake buduće vojne politike prema Neutralnoj kao takvoj. I šta ćemo sad?

Rusija poručuje da se neće mešati, jer Srbija mora da se opredeli za šta je. Konuzinovski rečeno: „Rusija neće da bude veći Srbin od srpskih političara“. To nas podseća da ni Rusija, uskoro neće imati strpljenja da posmatra kako Srbija umire buridanovski, blentavo zaglavljena između dva stoga sena. Dačić na RTS, iskusno pita: „Zar nije pala gvozdena zavesa, otkud američkom potpredsedniku Pensu opet priča Zapad-Istok. Srbija nikada neće ući u NATO, Srbija nikada neće priznati Kosovo“. Zakleo se Dačić pred narodom i poštovanim gledaocima. U Vučićevo ime, da li, Ivice?

Jer, Vučić je ocenio (za švicarski Blik) da postoje dva razloga zašto Brisel ne može da definiše vremenski okvir za ulazak Srbije u EU: „Jedan je sukob oko Kosova (priznavanje), drugi je Rusija“. A koliko prošlog meseca Vučić se hvalio da je prvi koji je evropskim komesarima postavio pitanje kada će nas tačno primiti u EU? Što je pit’o? Tad nije znao ta dva razloga?

„Smeni Dačića“, dobacuju Vučiću kibiceri. „Ne hapsiti Vlasija“. Čoveče! Pa, to smo napravili pun krug postslobističke istorije? Da li Srbija sme zavisiti od dnevne politike?

Da li je ikad smela?