Takođe, mirne savesti možemo reći da je list Danas imao ubedljivo najobjektivniji izveštaj sa inauguracije, posebno na internet izdanju sa linkovima zakletve (RTS) i govora (Vučić FB), dakle, sam vrh profesionalizma i nezlobivosti, (čestitam kolegama!!!). Sve to, uprkos teškom incidentu napada na novinarku ovog lista, Lidiju Valtner, koja je izveštavala u danu inauguracije i dva mitinga. I samo Danasovo izveštavanje o ataku na Lidiju bilo je apsolutno objektivno i bez histerije, te u interesu slobode i sigurnosti svih građana ostaje nada da će organi reda RS hitno ispitati počinioce ovog gnusnog nedela.

„Nikada me neće pobediti ovi koji bi da me pobede na ulici“, rekao je Vučić novinaru TVB92 u intervjuu „Poslednji dan u kabinetu“, „i zato ću se ja sam povući onda kada mislim da treba da odem. Već sada sam odredio kada će to biti i moji saradnici to znaju“.

Ova prilično neobična izjava malo je komentarisana u medijima. Otkuda takva izjava dan pre prelaska na funkciju predsednika Države? Zašto Vučić, ako već zna da ga opozicioni lideri (što je nedavno potvrđeno i na izborima kada je pobedio dvomilionskom podrškom građana) ne mogu pobediti, kao izvestan i već određen, najavljuje svoj odlazak kao ustupak. („I pošto ne mogu da me pobede, ja ću sam otići“). Kao što je neverovatan obrt koji se desio u društvu onomad kada je zahvaljujući i najčudnijoj podršci koju je dobio od građanske elite Srbije, navodno ili stvarno toliko razočarane Demokratskom strankom da su smatrale da je između Tome i Tadića bolje zaokružiti Tomu ili čiča Glišu – Vučić došao na vlast, ne manje je interesantno da sada kada uživa podršku građana (zbog čega ga opozicija naziva „populističkim predsednikom“), kada je kooperativan u svakom pogledu i sa Zapadom i sa Istokom, Vučić sam „najavljuje“ svoje moguće povlačenje. To me je podsetilo na jednu njegovu izjavu s početka premijerstva kada su ga još uvek svi hvalili, koja je, takođe, ostala neobjašnjena, i neobjašnjiva, meni bar. Rekao je, naime: „Ja znam kako ću na kraju završiti“. Da li je mislio na to da će na kraju sam otići, jer ga niko neće moći pobediti, a ipak, neće moći, iz nekog razloga, da obavlja do kraja funkciju na koju se u sredu zavetovao na Ustavu, ispod kojeg je stajalo Miroslavljevo jevanđelje?

Na Šešeljevom Twitter-nalogu piše: „Da budemo precizni, na političkom planu se nikada ništa nije dogodilo spontano“. Slagali se ili ne sa Šešeljem ova konstatacija je apsolutno tačna. I izvesno, Vučić, kao najbolji Šešeljev učenik, to takođe zna.

Sva čestitanja Vučić je primio protokolarnom ljubaznošću, dok su se emocije na licu, prema fotografijama, pojavile prilikom pogleda na galeriju gde mu je sedela porodica, i kada mu je čestitao patrijarh. Znakovito. Podsetnik za svakog vlastodršca koji se uzoholi, o tome da može imati, naizgled, svu vlast, ali okružen licemerjem nezajažljivih poltrona, dao bi mnogo za jednu sasvim običnu, ali iskrenu i ljudsku naklonost. U prevodu, da li je Vučić najavljujući da će sam otići ostao zarobljen u onoj sentenci „dala baba dinar da uđe u kolo, a dva da izađe?“, te šta bi bio ključni razlog tom defetističkom stavu?

Najavio je promenu Ustava. Da li ta promena podrazumeva izbacivanje preambule o Kosovu? Sudeći prema inauguracionom govoru, reklo bi se da ne podrazumeva. Ako ne podrazumeva, jasno je da ne može ostati dugo predsednik, tačnije, da će biti neodrživa pozicija sedenja na dve stolice (Zapad i Rusija). Promena Ustava glede preambule o Kosovu mogla bi biti Vučićev tamni vilajet. Šta god uradi zameriće se nekom.

Tadić nije prisustvovao inauguraciji. Na nedavno održanim izborima on nije pozvao da se glasa za Jankovića, što su mu neki zamerili. Ali, on je jasno rekao da očekuje da se opozicija dogovori o jednom kandidatu, Jankoviću ili Jeremiću, te da jedino u tom slučaju mogu očekivati njegovu podršku. To je zvučalo principijelno. Fotografija sa kontramitinga na kojoj grli Jankovića kao da to demantuje. Tadićev izraz lica je dramatičan kao sa onih fotografija kada rodbina nakon talačke krize ili sličnog traumatičnog događaja čeka preživele, i kad ih se dokopa, tako ih stegne u zagrljaj.

Neobično, zaista. Zašto to čini, valjda će nam Boris Tadić uskoro objasniti.

Do tada slušamo profesoricu Turajlić kako na TVN1 objašnjava da su Vučić i Tadić isti. „Razlika između njih dvojice, veli Turajlić, „jeste u intenzitetu, ali ne i u metodologiji vladanja“. Nakon ovog snažnog i ničim izazvanog zagrljaja, Tadić, bog’me, dobija i na intenzitetu.