„A sad da siđemo s planine Olimp“, mogao bi biti radni naziv i motivaciona poruka ovog teksta, budući da je jedna od najzapaljivijih tema bila direktan prenos predstave Jana Fabra „Planina Olimp“, te bi smirivanje svih bilo i korisno i dobro po nas.
Podeljena javnost žestoko se svađala na način koji neće doprineti razumevanju drugog i drugačijeg, naprotiv. Najopasnija je teza da je izliv tolike buke i besa dijalog o umetnosti. No, da vidimo.
Bitefovog gosta, predstavu „Planina Olimp“, u trajanju od 24 sata treći program RTS prenosio je uživo. (Predstava se promoviše u „slavu kulta tragedije“, te moderne analize antičkih drama). To je izazvalo ogorčene rasprave po društvenim mrežama koje su neki pisani i elektronski mediji preneli, tako da smo svi, hteli ne hteli, upoznati sa tim kako se polemisalo i ko je koga i koliko izvređao. Razlog su, tako se bar piše, negodovanje jednih zbog TV prenosa predstave koja obiluje eksplicitnim scenama sa nagim ljudskim telima, simulacijama provokativnih seksualnih činova, poigravanja sa perverznim i pervertiranim itd. Drugi, pak, negoduju zbog negodovanja prvih i tu je čvor njihovog sukoba.
Zagovornici prenosa predstave pitaju protivnike: A rijaliti (Parovi, Farme, Zadruge…) vam ne smetaju? To pitanje je sasvim na mestu, i trebalo bi ga ponavljati kad god se nekom ko voli rijalitije nešto na TV ekranima ne dopada.
Sa rijalitijima jeste pređena crvena linija dopuštenog i necenzurisanog na malim ekranima, te je svaka ovakva polemika na veoma klizavom terenu, samo korak do upadanja u tešku hipokriziju. Međutim, postoji i ozbiljno – međutim.
Nisam gledala ni predstavu ni prenos predstave tako da ne sudim o njoj, ograničavam se da govorim samo generalno i, pokušavam, bar – principijelno. Ima i gledalaca koji ne vole rijalitije (ne podnose, tačnije rečeno) ali im se ni ideja o TV prenosu ove predstave ne dopada. NJihovo neprihvatanje je sasvim legitimno.
Učesnici „rasprave“ (koji su „za“ prenos) kažu da je ipak dobro što se u Srbiji raspravlja o pozorištu. Bilo bi dobro da te svađe po društvenim mrežama zaista za cilj imaju raspravu o pozorištu. Ali omalovažavanja i psovke teško da se mogu podvesti pod raspravu. Strah je opravdan da „ultramoderno“ shvatanje javnog dijaloga upravo stremi takvom kakofonijskom, necenzurisanom, ostrašćenom, „blady“ dijalogu? Da li bi takav „dijalog“ trebalo da bude i naš „unutrašnji dijalog“ o Kosovu, i kome bi, razmislimo, tolika netrpeljivost i međusobna „gluvoća“ uopšte išla u korist?
Što se predstave tiče, ima više od 25 godina kako se prihvatilo da se na BITEF-u gledaju i naga ljudska tela po sceni, čak izložena u akvarijumima (setiće se stara bitefovska publika). To je bilo podrazumevano za festival koji je promovisao nove umetničke teatarske tendencije. I? Nikada to nije bilo predmet opšte rasprave, niti bi bio sada, da prenos predstave nije odabran kao povod za širenje umrežene netrpeljivosti.
Verujem da je ideja RTS bila u skladu sa prihvatljivim profesionalnim razlozima i da nije imala za cilj izazivanje novih srpskih omraza. Tako da ne bi trebalo u samom prenosu tražiti uzrok teških reči koje su neistomišljenici javno odapeli jedni na druge i na sve nas.
Ali, BITEF i jeste BITEF jer je oduvek bio stecište ljudi koje zanimaju savremena pozorišna poigravanja i transcendiranje umetničkih sloboda. On nije elitistički, ali je festival najužeg kruga pozorišnih konzumenata. Stoga je BITEF – predstava u trajanju od 24 sata na RTS-u, za najširu publiku, koja često nije konzument ni redovnih repertoarskih predstava domaćih pozorišta, performans samo po sebi, predstava oko predstave. Eksperiment in vivo. Takav prenos bi morao da bude odluka dobro upućenih, stručnih ljudi koji umeju da procene da li i zašto nam je to potrebno. Nažalost, stiče se utisak da takve procene nije bilo.
Eksperiment bez jasne strategije i bez prethodne procene. Predstava će se zaboraviti, reči suprotne ljubavi će ostati. Umesto da sa pesnikom Vilijemom Blejkom pokušamo i mi da (u drugom) „vidimo svet u zrnu peska/ i raj u divljem cvatu/ držimo beskraj na dlanu ruke/ i večnost u jednom satu/“.
Dobar korektiv je i to da se u sličnim prilikama prisetimo kako su u univerzalnoj i vanvremenskoj bajci „Carevo novo odelo“ obmanjivači, i zasenitelji prostote uspeli da ubede ceo jedan narod sa sve Carem, da je carevo odelo toliko savršeno da niko ko je neobrazovan i nedorastao svom poslu neće uspeti da ga vidi u svoj njegovoj krasoti. A Car je hodao go ko od majke rođen. I mudri su ćutali. Samo je „ludo“ dete reklo istinu.
Ne bi smelo da se dešava to da nam i najnebitniji povod bude dobar povod da se mrzimo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
