Zvona u Notrdamu (Notre Dame de Paris) nisu, istina, oglašavala veliku pobedu nakon te sudske presude, ali ostalo je zabeleženo, jednima u Srbiji na radost jednima na žalost, kakvu odluku je, glede gospodina Haradinaja, donela Francuska. Takvom odlukom dobivši podstrek za nova viteštva, gospodin Haradinaj je poručio srpskom zvaničniku: „Vučiću, nemoj da se kačiš sa mnom“.

A Vučić, nedopustivo za predsednika /premijera koji brani reputaciju Srbije: (doslovni citat): „Mnogo si opasan“. Time je koordinator svih srpskih službi bezbednosti dao odličnu potvrdu i materijal evergrin delu civilnog sektora, koji se danima trudi da izjednači ono za šta bi gospodinu Haradinaju, tako se bar smatralo, trebalo da se sudi, sa „ništa boljom“ državom Srbijom (eto, kažu elitisti iz kruga dvojke, sada „poniženom“ i od Francuske, u koju se Srbi, tradicionalno skloni mitomaniji i manijakalnoj ljubavi prema narodima i državama, koji su nam ikad u istoriji pomogli, kunemo)
Zatim se oglašava rusko ministarstvo spoljnih poslova stavom o tome da je „neprihvatljivo odsustvo adekvatne reakcije pokrovitelja Prištine, pre svega EU i SAD, na ekstremističke neobuzdane izjave Ramuša Haradinaja na račun Beograda i srpskog rukovodstva“, kako prenosi TVN1. Umesto da se konačno odluči da li mu je takva podrška Rusije potrebna ili ne (zanimljivo, u situaciji kada mu niko drugi ne daje podršku) Vučić, potpuno u skladu sa prilično primitivnim odgovorom Haradinaju, „mnogo si opasan“, koji dolikuje vođi navijača, ali ne Vučiću na čelu Srbije, brže bolje otvara priču o tome, kako je, je li, Boris Tadić pre sto godina pregovarao oko izručenja Ejupa Ganića!! Da ne pomisli neko, kako je Tadić (koji je zamenjen Vučićem) bio neki vajni patriota (što, pri tom, niko i ne misli). Jest’ Haradinaj šamar Vučiću od sveta, i novi povod za dokazivanje srpstva (onog odozgo, gde je Vučić egal sa Haradinajem), al’ i Tadić je „veletrgovao“.

Ovih dana ponovo čitam tekstove i gledam sve dostupne emisije iz 2012, 2013, 2014, te tako u jednom reprezentativnom „Utisku nedelje“ iz 2012. gosti bili Vučić (tek u usponu sa tada podrškom najvažnijih domaćih i stranih faktora), Todorić i Radulović, pobedio je utisak o tome kako se Tadić rukovao sa Tačijem u kratkom susretu u Dubrovniku, a da niko (Toma Nikolić, Dačić, ekipa koja komentariše) nema pojma zašto se rukovao i u čije ime. Ovo danas, sa otvaranjem epizode o trgovini oko Ganića liči na tu, važnu za 2012. godinu, stavku, moš’misliti, rukovanja Tadića sa Tačijem!!
Pa, predsedniče i premijeru Vučiću, dva miliona građana je glasalo za Vas. Ne priliči vama više da se branite od fijaska s Haradinajem i Francuskom, ponovo blateći Tadića. On je već izgubio jer nije bio dovoljno dobar onima koji su se tada okrenuli vama. Zanimljivo, čitajući ove stare tekstove nalazim i jednu časnu rečenicu novinara, (poslovično najkritičkije nastrojenog spram Tadića, nevezano za izbore i Vučića, prosto, nije mu imponovao takav tip političara), gde on, čak, zaprepašćen takvim obrtom dojučerašnjih „tadićevaca“ piše: „Makar malo lojalnosti trebalo bi da pokažu oni koji su u medijima važili za tadićevce“. Tek da osvežimo pamćenje…

Vučić bi, dakle, mogao da nastavi da za domaću javnost igra na kartu žalosnog prepucavanja sa Haradinajem, i da žrtvuje, bez objašnjenja Malog, Stefanovića i još poneke (sami će dati ostavke, naravno). Iako je, upravo, za ozdravljenje demokratije potrebno objašnjenje, a ne žrtvovanje činovnika. I da, nakon što se i protesti smire, tako obezbedi sebi nekoliko mirnih godina. A mogao bi da odabere da vrati dug Srbiji i njenim građanima.

Ili će priznati da je zaista OVO sve što je Aleksandar Vučić želeo da učini za Srbiju? Da njome vlada, po svaku cenu, bez principa, udovoljavajući na domaćoj sceni svakom ko bi mogao da mu naudi spolja?

Kako će odgovoriti ruskom ministarstvu spoljnih poslova? Kako realnim, i podrškama i kritikama bez histerije, srpskog pisca Basare? Razlikuje li premijer/predsednik Vučić bitno i nebitno, časno i nečasno, hrabrost i kukavičluk? Odlučite se kako želite da budete upisani u srpskoj istoriji. Odlučite se šta hoćete, Aleksandre. Krajnje je vreme.