Kada se ne napravi jasna razlika između toga što je ovim tekstom učinjeno Markoviću, i svih dosadašnjih, za Vučićevog režima, petparačkih prepucavanja „koza i kozića“ u jednom sasvim benignom režimsko-medijskom kontekstu.

Goranu Markoviću palanka prosto ne da da bude to što jeste. Skroman, tih i talentovan čovek.

Njegov čin prestanka pisanja za „Politiku“ nekakvi „kozići“ će izvrgavati poruzi, dočim će „koze“, u svojim ličnim obračunima sa „kozićima“, koji danas jedu onaj (medijski) kupus koji su koze „čuvale“ (i jele) do juče – Markovićev opravdani, elegantni, egzistencijalistički gest pretvoriti u dnevnopolitički brlog, e da bi Goran Marković bio jedan od njih. Jer, ili si kozić ili koza u našoj palanci. Ne možeš da soliraš. E, pa, ja se nadam kao neko ko sve ovo posmatra, zaista, sa strane, da će Marković umeti da se distancira i od „koza i od kozića“.

Odlazak Gorana Markovića iz Politike jeste politički čin tek na drugo čitanje. Prvo ide parapolitički čin iz kuće „Politika“.

Kroz tekst u kojem je Marković brutalnom i neprimerenom falangističkom šamarčinom, nokautiran, a potom ostrašćeno šutiran dok je „ležao na zemlji“. Marković je smireno odgovorio tekstom „Kraj“, i otišao. Ne kao politički čin protiv ne znam čega, već kao čovek koji ne podnosi fašistoidno divljanje ni prema drugima, pa zašto bi prema sebi. Da nije reč ni o kakvom dnevno političkom odgovoru jasno je i po samoj činjenici koju Marković navodi u tekstu, on je dakle, pisao, na našu radost u našoj Politici, sve do pre neki dan, „i niko mi nikad nije cenzurisao ni jedan tekst“, navodi u tekstu „Kraj“.

Dužna sam da kažem, samo istine radi, i to (ovo je lični i subjektivni stav autorke) da ne stavljam znak jednakosti između lika i dela Anri Levija i Gorana Markovića, jer sintetišući sve što znam o umetničkom delu Gorana Markovića, ni sa najvećim naporom ne mogu da domislim išta loše. Misleći „Levija“ ne mogu da se setim nečeg dobrog.

Uprkos tome, apsolutno ne odobravam da Levi u Srbiji bude gađan tortom ili ma čim. Torta u lice gostu nije manir koji se praktikuje u našoj zemlji. Ostavimo se mi prethodnih osam torti koje je Levi „popio“. Niti nam treba da budemo „deveta torta“ niti mi možemo sebi dozvoliti luksuz da se zameramo svetskom selebritiju, jer, u takvom klinču, Srbija, uvek izvuče deblji kraj, u uslovima novog ustrojstva sveta, čiji je Levi nezaobilazni faktor i kreator, a Srbija moneta za potkusurivanje.
Vratimo se Goranu Markoviću. Politika se lišila jednog od autora zbog kojeg smo je, između ostalog, čitali i voleli. Lišila na način, koji, ne znam da li je zapamćen u novijoj medijskoj praksi. Retko, gotovo nikada, nešto što se objavi makar i u tabloidima, ne okarakterišem olako rečju „fašistički“. Ovaj tekst, ne u pominjanju drugih imena koje autor nabraja iz, očito, sasvim usputnih i drugih razloga, već u ljudskom umu neshvatljivom čerečenju i ponižavanju režisera i kolumniste naše Politike – Gorana Markovića – jeste školski primer fašističkog istupanja putem medija. Zar se tim povodom, zaista, niko neće oglasiti? Ne tako što će dežurnim „kozama“ ostaviti da „čuvaju“ kupus i Markovića od slučajno odabranog za ovu medijsku egzekuciju „Kozića“. Po sistemu „drži vodu dok majstori odu“.

Već tako što će odgovorno i Ustavno braneći ljudsko dostojanstvo, najuzvišeniju vrednost slobodnog i moralno superiornog društva od prvog, stvarno otvorenog pokazivanja paradržavne, protivustavne moći za obračun, i to kroz najvoljeniji srpski list, sa jednim od najboljih srpskih (Marković voli da kaže „jugoslovenskih“) režisera. Svejedno, za obračun sa Čovekom.

Zar „Politikom“ braće Ribnikar protiv čoveka? „Politikom“ svih srpskih književnika i najpismenijih i autora i čitalaca ove zemlje? Meni je to n e s h v a t lj i v o. A našoj državi Srbiji?