Dvesta na sat

Valjalo je i to uspeti, dvesta puta sesti pred beo papir, to jest pred kursor što titra na monitoru, i dvesta puta poroditi kakvo smatranje. Nije to uvek isti kvalitet, naravno, ali je neki standard valjda postignut.

Volim da mislim da je Vaservaga kao dobar restoran narodne kujne sa prihvatljivim cenama – taman dovoljno da narod bude zadovoljan, pa makar je izbegavali prefinjeniji gastro-kritičari.

Dok pišem, đavolčići na ramenu mi ređe govore šta da radim, ali često pričaju šta da ne radim. Pazim da čitaoca ne smatram amebom, binarnim bićem koje razume samo crno ili samo belo. Da mu ne crtam previše. Da razmotrim da nešto može ovako i onako, pa neko svako domisli za sebe. Pogotovo pazim da ne dajem tobože gotova rešenja i magične recepte – to bi bilo odviše gordo.

Ali kako je dvestota naša sreda poslednji dan godine, možda je primereno da ovde ipak dam jedan recept. Takoreći novogodišnji! Da sam kakav fudbaler ili pevaljka u bezazlenom popodnevnom tokšou, verovatno bih rekao da je to životna filozofija. Ali, vi ste pametna publika, takva preterivanja vam ne trebaju.

Naime, u supermarketu u koji često odlazim sam prvo nesvesno birao kasu na kojoj radi ljubazni kasir. Onda sam to osvestio – nešto mi znači u životu da naiđem na nasmejano lice, na „dobar dan“ i „doviđenja“.

Pošto su kasiri ljudi, mora da imaju ovakvih i onakvih dana. Možda je osmeh ponekad odglumljen. Ili, još gore, upriličen kao deo paketa korporativne uslužnosti. Ali, nije me briga – misliću i dalje da je iskren.

Zašto mi to toliko znači?

Verujem da smo svi načeti. Osim, možda, dece i omladine, onih koji nisu imali vremena da ih život načne (što mi matoriji onda zovemo „iskustvom“ jer tako lepše zvuči). Načeti, dakle, izranjavani, sa živcima kao strune i radostima ušuškanim u brige. Pitanje je samo koliko smo načeti i kako to nosimo.

Tako ulupani svojim životima bauljamo i ćarlijamo, a pošto nismo gorštaci niti brodolomnici na pustom ostrvu, sudaramo se sto puta dnevno sa slično ulupanim drugima.

Nekad živimo pod istim krovom. Nekad imamo zajednička posla, nekad samo delimo autobus stanicu ili dve ili se očešemo ramenom u prolazu. Lutajući ljudi sa svojim dobrim i lošim stranama, najčešće bez vremena da stvarno uoče jedni druge, a kamoli da se upoznaju do dna, u bezbroj sitnih sudara kao na autodromu seoskog vašara.

Živimo dvesta na sat. Jurimo nekuda, žurimo, udaramo o ivičnjak, odbijamo se u rikverc, opet dajemo gas. Ponekad ne idemo nikud i ne radimo ništa, samo žurimo jer smo navikli. Lupamo se dalje, kasko niko nema.

Učinilo mi se da, kad je tome tako, u jurnjavi barem ne moramo da dodajemo na muku ljudima na koje nas život ili svakodnevica nanesu. Dosta je njima njihovo. Ako im ne možemo pomoći i smanjiti muku, onda da se takoreći sudarimo nežno – obavimo šta imamo pa svako opet u svoju orbitu.

Kao jedno obično „dobar dan“ na kasi supermarketa. Razumevanje za kolegu. Lepa reč za drugaricu. Nevina igra sa detetom. Razgovor sa majkom. Tapacirung oko limarije. Vidi, posle ovog slučajnog ili namernog susreta sa mnom neće ti biti gore, možda čak bude i lečka bolje!

U ovoj tzv. životnoj filozofiji greh je istresti žuč na pogrešnom mestu (ako pravo mesto uopšte postoji). Zamisli, neko već ulupan ide svojim poslom i ti mu, bez valjanog razloga i uz sumnjiv povod, uliješ nešto od svojih frustracija u gepek pa da još i to tegli! Nije lepo, poštenije je nositi svoje sam.

To radimo i u javnoj komunikaciji, na tzv. društvenim mrežama, recimo. Spremni smo da nekog ugazimo zbog primila neslaganja. Sebi dopuštamo lakonsko, neobavezno, oštro, decidirano, a drugima svaki zarez stavljamo na zlatnu vagicu.

Žurimo negde, dvesta na sat, kao da nam inače nije dovoljno sudaranja, kao navučeni na čemer i ulupanost.

A onda, hej, neko kaže „dobar dan“, neko se nasmeši, neko pita „kako si“. Neko se u nesebici ponudi da pomogne. Eno, vozač iz suprotnog smera u sumnjivo dvosmernoj uličici stao je onde sa strane, da prođeš prvi. Mahni mu! Osmehni se!

Nije li to već vrlo mnogo tamo gde su svi načeti, na granici opšteživotnog cinizma, pa sebi tepaju da su samo „iskusni“? Gde su ljudi izranjavani, sa živcima kao strune i radostima ušuškanim u brige?

Onde mu to dođe ni manje ni više nego kao nada. Kao dlan za rukovanje u kojem nije morski jež. Melem od autolimara. Kao – početak.

PS: Hvala mudrom uredništvu Danasa što me dvesta sreda trpi, a pogotovo čitateljki i čitaocu što su još tu. Ostaje nada da vas nisam nekad dodatno ulupao jer mi nije bio dan.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.