Jalova borba neprestana

Žena je naručila kapućino bez kofeina i sa sojinim napitkom, a ja rekao da ću „normalan“ kapućino. „Ne kažemo ovde ‘normalan’“, podučila me mlada kelnerica. Dobro, rekoh u sebi, pravićemo se da reč „normalno“ mora da znači „u skladu sa normama, prirodno“, a da ne može da znači „uobičajeno“.

„U redu, ja bih kapućino sa mlekom. Pošto ovo od soje i badema ionako nije mleko“, kažem. „Hm, ne slažem se, ali ne bih da raspravljam. Dakle, Vi ćete sa kravljim mlekom“, kaže konobarica.

Jok, nego sa kengurovim. Ona od mene očekuje da mlekom ne nazivam samo ono što jeste mleko – proizvod mlečnih žlezda sisara. Nego da u pojmu mleka, protivno logici, napravim mesta i za vodu u koju je potopljena šaka mlevenih badema, ovsenih pahuljica ili soje, pa je to proceđeno, pa se prodaje za tri evra po litru.

Tako ide svaki Kulturkampf – on je više od postmodernog „anything goes“, gde svako radi kako hoće. Recimo, mlekom zove ono što misli da treba da zove mlekom. Ali ne, Kulturkampf je toliko bespoštedan da se u njemu traži da svi uvaže, prihvate i primene ono što mi hoćemo i smatramo ispravnim.

Tema može biti bilo šta. Evergrin o položaju žena ili pravu na pobačaj proširen je na pitanje šta je to uopšte žena. Pravo da se ne jedu proizvodi životinjskog porekla ili ne puši prošireno je u načelnu borbu protiv svih koji jedu meso ili puše. Pitanje borbe protiv rasizma proširuje se na pitanje zabrane Pipi Duge Čarape jer je njen otac bio „negerkung“.
Teme su neiscrpne, lako se doštampavaju. Pobede u Kulturkampfu nema i nikad je neće biti. Što se kaže, neka bude borba neprestana i ćeraćemo se još.

Srbija i okolni restlovi Jugoslavije – to uvek ide u paketu i ići će dok god se razumemo – kaska za tzv. „zapadnim svetom“ u paleti tema, ali nikako ne kaska u žestini kojom se vode naše bitke svetonazora.

Kako je „kod nas“ prošlost stalno u višku, taman onoliko koliko je sadašnjica tmurna, a budućnost neizvesna, to naš Kulturkampf obično ide u rikverc.

Recimo, da li je četnički vojvoda Pavle Đurišić bio izdajnik, saradnik okupatora i zločinac ili srpska dika i ponos koji zavređuje makar spomenik u nekoj crnogorskoj vukojebini? Ili, da li je znak patriotizma farbanje fasada i stubova u jednom novosadskom kvartu u boje srpske trobojke, a ideja da fasade ostanu bele zapravo komunistička zavera protiv srpstva?

Da li je „Za dom spremni“ ustaški pozdrav, esencija fašizma ili pak „stari hrvatski pozdrav“ koji u nekim „konotacijama“ biva dopušten i poželjan kao izraz domoljublja u kojem slučaju, navodno, ama baš ništa nema sa ustašama? I tako dalje.

Kao što se lepo vidi, nismo mi dekadentni Holanđani da se bakćemo veganskim tričarijama, naše teme moraju biti dorasle našoj veličini i istoriji! Naš Kulturkampf mora biti slavan kao oružane bitke što su nam slavne!

Blesavost našeg Kulturkampfa nije, dakle, u banalnosti tema nego u višku „mišljenja“ o stvarima koje su se već desile i u tom su pogledu imune na mišljenje. Kao što oblik planete Zemlje ne zavisi od „mišljenja“ o tome je li ona loptasta ili ravna, tako ni odgovor na pitanja da li je Đurišić izdajnik i koljač (jeste) i da li je „Za dom spremni“ ustaški pozdrav (jeste) ne zavisi od „mišljenja“ o tome. Pogotovo ne od jačine urlanja tog „mišljenja“.

Druga blesavost našeg Kulturkampfa u tome je što se pali na dugme, mnogo lakše i direktnije nego ovaj u „zapadnom svetu“. Treba ti tema od tri dana da potisne neke druge teme? Ništa lakše, daj da vidimo malo ko je koga klao i koliko, ko je heroj, a ko zločinac, čija je prošlost slavna, a čija sramotna.

Ono što je u dlaku isto u Kulturkampfu i ovde i onde jeste sejanje i produbljivanje podela kako bi se omela solidarnost u pitanjima životnim. A ona se, da prostite, oduvek sva svode na ono što se zvalo „vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju“ i „akumulaciju kapitala“.

Drugim rečima, daj sirotinji da se iscrpljuje u Kulturkampfu, da se međusobno glođe i deli, e da se ne bi setila pod čijim je zapravo jarmom i zašto je sirotinja.

Pa sad, negde te pljačkaju na finjaka, belosvetski koncerni, tehno-feudalisti, banke, negde im se pridruže politički drumski razbojnici, tender-dahije i sitne secikese čiji su dometi skup automobil, švalerka i gram kokaina dnevno.

I u tome je konačna blesavost Kulturkampfa – dok raspravljamo o tome šta su mleko i žena, dok penimo za tastaturama i u podkastima, neko lepo trlja ruke i smeje se nama budalama.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.