Mrva samopoštovanja

A šta Srbija treba da uradi za to? Samo da sruši onu ruinu i pokloni… pardon, iznajmi zemljište na 99 godina. Da živimo san svake kolonije, damo zemlju, ne radimo ništa i para kaplje.

Pošto ministar ume sa brojevima, a posebno se razume u kvadraturu i rušenje udžerica, ovim putem ga javno obaveštavam da sam spreman da investiram umesto Trampovog zeta i Srbiji prepustim čak 23 odsto prihoda – da ne kaže posle da nije bilo bolje ponude.

U Srbiji bih čak i ja, smotan i nepreduzetan, bio izuzetan investitor. Džabe zemljište, prodaš stanove unapred, time finansiraš gradnju i milina. Ceo tzv. Beograd na vodi je tako napravljen.

***
Istina, moj punac nije Donald Tramp nego penzioner iz Grubišnog Polja. Naša mudra vlast ne krije da Generalštab treba da umilostivi stanara Bele kuće. Njega bije glas da glumi ludilo dok ne čuje dobru ponudu. Dobru za njega, naravno.

Ne znam zašto se naša vlast poigrava sa najmoćnijim čovekom na svetu, zašto rizikuje da ga uvredi sa pišljivih 280.000 kvadrata. Zar se ne bi još bolje dodvorili da mu ponude i zgradu Vlade, ministarstava finansija i spoljnih poslova, sve te straćare između Birčaninove i Masarikove, zar ne bi onda Tramp prema nama bio još milostiviji?

I zar nije 22,5 odsto od milion kvadrata više nego 22,5 odsto od 280.000 kvadrata?

***
Novinar Mihael Martens u Frankfurter algemajne cajtungu piše, parafraziram, da je Beograđane četvrt veka bolelo uvo za ruinu u centru grada, a da su se tek sada uzbudili. I to jer je politički probitačno i iz nacionalističkih pobuda.

Po njemu, Srbi još veruju da su bombe NATO-a došle iz vedra neba. A on, Martens, podseća da su baš iz zgrade Generalštaba stizala naređenja da se gradovi poput Vukovara pretvore u prah i pepeo pa da su u tom pogledu NATO-bombe samo kasna poetska pravda.

Recimo da je sve baš tako, iako nije. Zamislimo da je NATO imao mandat UN, iako nije. Zamislimo da nije činio zločine poput bombardovanja civilnih ciljeva, iako jeste. I zamislimo da zgrada Generalštaba nije (bila) remek-delo arhitekture, iako jeste, nego recimo neka novogradnja rđavog kvaliteta.

Zar bi se time izgubilo pravo na mrvu samopoštovanja? Da onde ne moraju baš da grade oni koji su rušili? Da, kao mesto sećanja i omaž Dobroviću tu mora da stoji nešto više od ćumez-muzeja skrivenog među staklenim kulama?
Uostalom, Nemci i danas obeležavaju suludo i osvetničko uništenje Drezdena na kraju rata, a ne dočekuju ga kao poetsku niti bilo koju drugu pravdu.

***
Kad smo kod samopoštovanja, pa i kako god definisanog „nacionalnog ponosa“, ima li većeg poniženja od toga da po Srbiji gotovo bez izuzetka zidaju strane kompanije? Put, most, zgrada, rudnik, aerodrom, pruga… mi izgleda više ništa ne umemo sami.

Razume se, stvar je koruptivne prirode. Najpre načelne, tranzicione. Ubedili su nas da sve treba da bude privatno pa i firme koje zidaju. A tzv. tržište urediće koja je najbolja ponuda!

Onda i specifično koruptivne prirode. Naša mudra vlast krčmi narodne pare da kupi (sebi, ne državi) uticaj vani, a onda nudi svoje podizvođače koji deo moraju da uplate u crnu partijsku kasu. Radovi nisu bogzna kakvi, ponekad padne beton, pobije ljude, ali bože moj.

***
Volim da mislim da je makar u delu naroda proradila svest o javnom prostoru i javnom interesu. Da se, bez obzira na višeslojni značaj ruine i mesta, shvata da u luksuznom stanovanju i hotelima od šest zvezdica ima samo privatnog profita i ničega za ljude.

Bogataši koji imaju novca da tamo pazare stanove sigurno će se negde skućiti – naprednjaci su Beograd pretvorili u niz utvrda-projekata, onih sa portirima, bazenima i kvadratom od deset hiljada evra. To može da ima veze sa zasenjivanjem prostote – Srbija, zemlja kranova, radi se i gradi i nezadrživo napreduje – ali ne može da ima nikakve veze sa javnim interesom?

Da stvar nije turbokapitalistička, da treba da se zidaju kampus univerziteta, klinički centar ili socijalni stanovi, pa i da pričamo.

***
Sve pobrojano od pitanja Generalštaba čini idealnu oluju za vlast, nešto kao rudnik litijuma u Nedeljicama. Samo što je ovo u centru Beograda pa je lakše skupiti kritičnu masu.

Ovde svi mogu da se ujedine protiv klike koja jaše Srbiju – levi i desni, progresivni i konzervativni, svako sa svojih dobrih razloga.

Pa opet, činjenica da je prvi među nama rešio da stvar pogura leks specijalisom svedoči o tome da je režim ušao u scenario one last heist. Znate taj zaplet holivudskih filmova, ekipa se okuplja da ode u poslednju pljačku, recimo na Ekspo, i posle će u penziju.

Običan narod uplaćuje u fond PIO, a ovi gledaju da nakradu dovoljno za mirovinu u egzilu. Znaju da je uskoro kraj. Već su gazili preko mrtvih pa je pogrešno od njih očekivati išta bolje. I za tu mrvu samopoštovanja narod mora da se izbori.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.