Moj ferari kojeg nemam

„A tata, tata“, ide sledeće pitanje, po prirodi dečijeg zapitkivanja luđe i teže, „ko je jači, Kalemegdan ili oblak?“

I tu bi se moglo probati, mada bi odgovor ličio na trip sa jačih droga. Kako porediti snagu tvrđave i atmosferskih naslaga kapljica i kristala? Ne može se ni zamisliti da se oni potuku.

Valjaće nam ovaj uvod još, videćete. Elem, koleginica je na Tviteru napisala da ovo što radi srpski režim u njoj budi mržnju za koju nije znala da je sposobna. Sebe sam uhvatio u još gorem – sve češće poželim da su vernici u pravu i da postoji pakao.
Ne pišem ovo olako. Posao kolumniste i novinara, hroničara sadašnjice, ne nudi mogućnost fizičke i vremenske distance, kakvu imaju istoričari. Utoliko je važnije da se zadrži emotivna distanca da bi se, koliko-toliko, bolje sagledalo.

To je počelo da iscrpljuje, ali se trudim. Mogla je ova cela kolumna biti emotivno pražnjenje, izliv prezira zbog zlobe koja vlada. Onoga kad jedna majka, kojoj je sin pokopan pod betonom nadstrešnice, od muke ide u štrajk glađu, a zli ljudi joj sa zvučnika ilegalne šatorske favele puštaju pesmu sa stihovima „pošla majka sina da potraži“.

Ali, ovo nije kolumna o tome, nego o pitanju šta to kod normalnih ljudi, kod tzv. pristojnog sveta, budi bes za koji taj svet inače nije sposoban.

Nije u pitanju kršenje zakona, nisu ni korupcija, javašluk, dokidanje demokratije. Nije ni laž kao puko govorenje neistina, pa čak ni nepatvorena zloba.

U pitanju je režimsko odvajanje od ose koja ide od istine, preko poluistine i spina, do čiste laži. Ovo što oni rade ne funkcioniše uopšte na tom kontinuumu nego u paralelnoj sferi koja se otima i samom merenju istinitosti.
Recimo, kada MUP saopšti da se u Novom Sadu okupilo 39.000 ljudi, iako je bilo preko sto hiljada, to je merljiva laž. Kad Informer „debakl blokadera“ hoće da potkrepi slikama, pa prikaže raskrsnicu ispred Železničke stanice u trenutku kada je narod već otišao u šetnju do Keja, to više nije laž već ide s onu stranu laži.

Nema slaganih ili bar ne bi smelo da ih bude – svako u prenosu N1 ili vestima pravih medija može da proveri da je masa otišla dalje. Režimske podguzne muve naravno znaju tu činjenicu, ali se ponašaju neopterećeni njome. Sledi vrtlog – mi znamo da oni znaju, oni znaju da mi znamo da oni znaju i tako dalje.

U toj drugoj sferi, gde je osa istina-laž bezvredna, nova stvarnost se proizvodi kao na fabričkoj traci, detaširana od logike ili čulnog uvida.

Kao što se može tvrditi da bi Supermen pretukao gorilu ili da bi bilo obrnuto, tako se može govoriti istina o broju ljudi u Novom Sadu ili lagati o tome. Ali, kao što se ne može tvrditi da bi Kalemegdan pobedio oblak ili obrnuto, jer je njihov sukob nezamisliv, tako se ne može ni demantovati ni raskrinkati sfera nove stvarnosti koju proizvodi režim.

Kad prvi među nama laže o tome ko je u Ćacilendu, sa time se još može polemisati. A kada kaže da službe danima jure dvojicu misterioznih i plaćenih snajperista po Beogradu, tu se ništa stvarno ne može učiniti. Da se tvrdilo da je Vladimir Štimac nekog udario, to bi se dalo demantovati. Ako se tvrdi – i po tome postupa! – da je rušio državni poredak, šta na to da se kaže?

Predsednička savetnica za medije Suzana Vasiljević dala je primer otimanja od ose istina-laž bolji nego što bi ovaj kolumnista ikad mogao da smisli. Pričala je na televiziji o tobožnjem napadu „blokadera“ na Ćacilend. „Ne bi me čudilo da su krenuli tenkovima… koje nemaju, ali da su krenuli čime god.“

Ne bi je čudilo (!) da su krenuli tenkovima koje nemaju! Mene bi recimo vrlo čudilo da sam seo u svoj ferari kojeg nemam.
Do sada ste shvatili, laž bi bila reći da „blokaderi imaju tenkove“, jer se to može proveriti i demantovati. Tvrdnja da bi „blokaderi upotrebili tenkove samo da ih imaju“ u sferi je nemogućeg, kao Alisa u Zemlji čuda, kao sukob Kalemegdana i oblaka.

Mogućnosti su neograničene: „Ne bi me čudilo da su blokaderi interkontinentalnim balističkim raketama, koje nemaju, gađali Moskvu i Vašington kako bi izazvali nuklearnu osvetu i izbrisali Srbiju sa lica zemlje.“

Narod za opisano ima lepu i preciznu sliku, onu sa seksualnom penetracijom u zdrav mozak.

Suočen sa time, zdrav mozak se brani kako zna i ume, ali nema iskustva. Da je napadnut prostim lažima ili spinom, branio bi se istinom. Pošto je napad došao iz sfere u kojoj zdravi mozgovi ne obitavaju, zbunjen je, ne želi da bude objekat seksualnog opštenja i jak nagon samoodbrane pretače u bes, čak mržnju.

To valja zauzdati, koliko se može. Ne samo jer je mržnja po sebi loša, nego jer muti logiku i udaljava od sveta činjenica. A onda je u njega teže vratiti se. A ovi to i hoće, da se preselimo u njihov imaginarijum i svađamo da li je jači Kalemegdan ili oblak.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.