Neke se pobede ne dobijaju na juriš

Studenti koji vode narodnu bunu to kao da znaju i ne znaju u isto vreme. Mladost je lepa jer sve hoće na ho-ruk, a mnogo i može da potegne. Ali, u svetu matorih, to nekada ne može da prođe.

U svetu matorih, recimo, valja se pitati kako da se upiše iduća generacija studenata ako su fakulteti pod blokadom. Ili kako da se uopšte ova godina privede kraju, ako je to moguće.

Možda je to razočaranje za studente u blokadi, ali njihovi profesori redom glasaju za neki blesavi „hibrid“ nastave – kače prezentacije na internet i drže onlajn predavanja, za koja iz nedavne pandemije znamo da su učinkovita koliko i letnji raspust.

Da nije straha od toga šta će reći studenti, da nije želje da se dopadne u čaršiji, tvrdim da bi još više profesora bilo za prekid blokada i povratak studiranju.

Zašto? Jesu li odjednom postali ćaciji? Ili su, kako ja mislim, uvideli da se neke pobede dobijaju na juriš, a da ovo nije taj slučaj?

Mnogi profesori kažu da blokade režimu postaju zgodan povod da sruši autonomiju univerziteta ili da širom otvori vrata sumnjivo akreditovanim stranim fakultetima. Da će, ako univerzitet stoji, mladi odlaziti u inostranstvo ili na privatne fakultete.

Ili da će imati sasvim praktičan problem – celu generaciju više tokom četiri ili pet godina, uz isti ili manji nastavni kadar.

Stidljivo, tek na kraju, pomene se i da nije lako živeti bez plate. Ko je zaboravio da podsetim – režim se dosetio da izgladni profesore tako što je sedam osmina plate vezao uz nastavu. Nema nastave, primiš samo osminu plate.
Slušam šta pričaju ti ljudi kad mikrofoni nisu uključeni. Priče su sasvim srpske, obične – imaju decu koju treba nahraniti, obući, poslati na ekskurziju, u kreditima su do guše. Mesec bez plate je za većinu frka. Dva ili tri meseca su kataklizma.

Pošto je ovo pobeda koja se ne dobija na juriš, možda se odatle mogu izvući pouke za dalje.

Naime, čak i akademska elita mora da jede! Prazan stomak je sto puta gori od uvređenog mozga. Da sam profesor i da nemam od čega da platim račune i hranu, to bih navodio kao prvi razlog za prestanak blokada – a ne tek stidljivo, kao da je sramota ustuknuti malo da bi se preživelo.

Prvi među nama, mahnit i ciničan, spreman da ljude izgladnjuje, sve to odlično zna. Zato vlast temelji na tome da, dok klika trpa pare u guzice, nešto otpadne i za narod. Posao preko stranke, povećanje penzije, asfaltiranje seoskog puta.
Šta još zna, a do sada bi morali znati i studenti i narod u pobuni? Ovde su ljudi spremni da pumpaju prilično, ali opet samo do određene mere. Ta ko se dobrovoljno upustio u štrajk i odrekao zarade za sve ove mesece? Samo (neki) prosvetni radnici i na jedno vreme advokati. Pozivi na generalni štrajk bili su uzaludni.

To je sve ljudski i razumljivo. Ne živimo, uostalom, u doba nacista i kvislinga pa da je jedino moralno uzeti pušku i otići u šumu. Ne živimo, srećom, ni u devedesetim gde se u opštoj bedi više nema šta izgubiti.

Još jedna lekcija poslednjih meseci je da se ne može biti napumpan na dva bara toliko dugo. Trista hiljada ljudi je moglo da se okupi samo jednom. I to nije više stvar politike, već biologije i psihologije.

Ako saberete dva i dva, jasno je da ovo nije pobeda koja se dobija na juriš nego dugim strateškim maršem.

Studentima se ne mili da prekinu blokade „neobavljena posla“. Ali, oni su ogroman posao već obavili! Srbija nije ista kao pre šest ili sedam meseci. Reč se pronela zemljom. Vlast je napukla.

Uostalom, prvobitni studentski zahtevi nisu ispunjeni, ali zato oni više i ne figuriraju kao zahtevi. Studenti su, ispravno mada malo okasnelo, ustanovili da im vlast neće ispuniti zahteve pa su ih zamenili pozivom na izbore.

I izbora će biti, to je neizbežno. Posle trinaest baksuznih godina režima, više i nije pitanje da li će se čekati šest meseci ili godinu i po.

Pitanje je da li će ova generacija mladih ljudi, u formi nekog pokreta možda, uspeti da prežali što pobeda nije dobijena na juriš, i da krene u dugi strateški marš, nadirući kroz breše koje je juriš probio.

Polako i temeljno, od vrata do vrata, pružajući ruke svima koji hoće da marširaju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.