Pesnica u plišu

Srbija se nagledala štrajkova i štrajkića glađu od kojih je najsmešniji bio onaj Dragana J. Vučićevića kada se jogunio protiv „žutog pravosuđa“ i nije hteo da plati globu što je klevetao ljude po novinama. Sećate se, taj štrajk je trajao pola dana – takoreći preskočio je užinu – dok mu žena nije platila kaznu.

Šteta što tad još nije imao televiziju, to bi bilo štogod, program uživo sa psovanjem i naricanjem nad sudbinom div-junaka što se sam uhvatio u koštac sa sistemom.

Kažem, opcije su da se bude nedosledan ili mrtav. Ima i treća za koju smo doznali ovih dana u slučaju Marije Vasić, jedne od dvanaestoro „zaverenika“ koji su rušili vascelu državu ćaskanjem koje je nezakonito prisluškivano.

Mariju Vasić su, po svemu sudeći, silom odveli u zatvorsku bolnicu nakon što je odbijala i hranu i vodu.

Danima je to bila Šredingerova Marija – možda živa, možda mrtva. Ni familiju nisu obaveštavali gde im je majka, supruga i ćerka, kako je i šta su joj uradili.

A onda se oglasila Uprava za izvršenje krivičnih sankcija i rekla da je Marija Vasić – dobro. (Jedan moj kolega i drug je, prenoseći vest, napravio omašku u naslovu pa napisao da je to saopštila Uprava za izvršenje krivičnih dela. Omaška je genijalna jer i nije omaška.)

Ako je Marija Vasić stvarno „dobro“ koliko se to u njenim okolnostima može biti, onda to znači da su infuzije dale rezultata. Doduše, dok pišem ovu kolumnu, zatočenicu režima i dalje nije mogao da poseti ni advokat.

Ima hiljadu razloga što nam je Marija Vasić bolja živa nego mrtva. I režimu je, očito, bolja živa nego mrtva inače bi je pustili da štrajkuje glađu i žeđu dok ne umre ili ne ispadne nedosledna.

Ta stvar govori mnogo o prirodi režima i tzv. aktuelnom društveno-političkom trenutku. Kakva njima Marija Vasić treba?

Živa, dakle. Ali utamničena. Pardon, pritvorena. Pod optužbama da je ugrozila naš savršeni, ali nežni državni konstrukt tako što je sa još jedanaestoro ljudi vodila kafansku raspravu o tome kako srušiti vlast, iako za to nije imala ni konkretne namere, ni ljude, ni sredstva.

Upotrebna vrednost Marije Vasić za režim je u tome da njen slučaj bude strašilo.

Ne igrajte se, vidite zbog čega se sve može na robiju!

Najbolja Marija Vasić i ostali „zaverenici“ za režim bili bi oni koji, već izmrcvareni i sa ranama od stenica, nešto kao priznaju tužilaštvu pa ih ovo kao nagradi uslovnim kaznama.

Čemu takvo cinculiranje? Zašto ne bi „zaverenike“ pustili da pomru u ćelijama? Što ih ne bi osudili na dvadeset godina robije? Što ih ne bi – ima i takvih režima – prepustili mraku da se nikad ne sazna da li su živi ili mrtvi?

Znamo odavno, prvi među nama i njegova svita prešli su liniju bez povratka – kad padnu sa vlasti, mogu u Zabelu ili u nekom gepeku u egzil, ako su izneli pare na vreme.

Ali još nisu – i nisu ni blizu toga – porušili fasade i privide. Kao nasilnik u školskom dvorištu, oni stalno pokazuju šta bi mogli da urade kritičarima i narodu. Policija vas tuče, ali samo ponekad. Plata nema ako se bunite, inače može ih opet biti. Hapsimo, ali umemo i da pustimo. Krenite u štrajk glađu, ali ne možete da umrete.

Fasada drži deo ljudi u letargiji. Živi se. Možda teško, ali se ne gladuje. Ima tzv. stranih investicija. Prvi među nama slika se sa svetskim državnicima. I kad pobuna ojača, kao sada, ona nije totalna jer ni represija nije totalna. Šta bi sa generalnim štrajkom? Nema ga.

Takođe, režim tako (još) ne mora da testira odanost organa represije. Imaju tamo svoje lojaliste, ali koliko ih je? Da li bi policija masovno udarila na narod? To još ne znamo. I svi se, i pobunjeni građani i režim, nadaju da nećemo ni saznati.

U tom čudnom međuprostoru i međuvremenu, vazda tinja nada da se režim može srušiti kombinacijom raskrinkavanja, pritisaka i, jednog lepog dana, pobede na nekim izborima koji ne bi mogli da budu dovoljno namešteni da preinače narodnu volju.

Pošto su sva carstva propadala, pošto svaki režim ima kraj, a svaki vladar makar biološke granice, to će nužno i u Srbiji jednom doći kraj ove međuigre. Pašće sve fasade i sve maske. Pesnice će ostati bez plišanih rukavica.

Još nema režima koji u nagonu samoodržanja nije probao ili bar nameravao da omasti batinu i krene na narod. To je hteo i Milošević, ali je loše računao – bilo je prekasno. Istorija ne mora da se ponovi. Drugde su autokrate postajale otvoreni diktatori i kupovali sebi još vremena.

Čini mi se da, oštroj kritici režima uprkos, mnogi u srpskoj čaršiji nisu svesni da se taj trenutak bliži. I da za njega pogotovo nisu spremni.

Kad smo kod toga, eto odličnog razloga što nam je Marija Vasić bolja živa nego kao mrtvi simbol. Ona je i svesna i spremna.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.