Tako je kako je

Ako curi, kome curi? Pobunjenom narodu i studentima ili režimu? Da li se partija bliži kraju i ima li uopšte kraj?

Da li su u pravu oni koji, u smislu Elijasa Kanetija, kažu da masa i njena moć mogu samo da rastu ili samo da opadaju, a da je vrhunac protesta bio 15. marta, da je propušten i da nema nazad?

Ili oni koji to isto primenjuju na režim čija se demonstracija moći svodi na bizarne vašarske šatore pred Skupštinom, koji kažu da režim truli i da nema nazad?

Ovih sam dana pročitao dva upečatljiva viđenja koja vredi citirati.

„Šest meseci nikad većih protesta u istoriji zemlje i niko sa njihove strane nije pušten niz vodu, ni uhapšen, ni osuđen, ni prebijen. Onih par jadnika koji su dali ostavke čekaju unapređenje kao svi ostali u istoriji ove divljačke partije na čelu zemlje“, piše Aleksandar Sekulić, čovek sa podebljim iskustvom u nevladinom sektoru i analizi politike.

Prema njemu, isti oni koji su „masakrirali 16 ljudi pre šest meseci“ i dalje drže „pare, pendreke, sudstvo, tužilaštvo, medije i uticaj“, a 15. marta su redari pozvali da se trista hiljada ljudi odmetne u „bežaniju pred bandom od nekoliko stotina ćacija“.

Prema Sekuliću, „mesijanstvo i mitomanija“ prema studentima su jedini izvesni rezultat, ali „kolektivna katarza, plakanje i emocionalni govori“ do sada nisu uspeli da promene ni programsku šemu RTS-a.

Sa druge strane, kolega i filozof Ivan Milenković poziva se na Adama Mihnjika koji je 1982. iz poljskog zatvora piše o „dugom maršu“ do slobode koji zahteva doslednost, realizam i strpljenje.

„Srbija danas nije ista kao pre 1. novembra 2024. godine i režim je na staro podešavanje više ne može vratiti. Nije, dakle, ovde reč o dvama utvrđenim taborima, pa je sad pitanje ko će da popusti, kao što nije pitanje da li će režim da padne, već kada će da padne (pre ili posle izbora) i kako (uz pokušaj da priredi krvoproliće, kao 15. marta ove godine, ili mirno, kao general Jaruzelski)“, piše Milenković.

I još da se stiče utisak da su se „građani, napadnuti nestrpljenjem, više umorili od studenata koji rade vredno kao pčele, a ubadaju znalački kao stršljenovi“.

Kako može biti da dvojica ljudi – obaveštenih, pametnih i dobronamernih – dolaze do tako različitih zaključaka?

Biće da je odgovor u karakteru. Ili, kako reče Milenković, u (ne)strpljenju. Od toga kanda zavisi da li je čaša polupuna ili poluprazna.

Ali, kome zameriti ako je nestrpljiv? Baksuznih trinaest godina traje ova nevlast i nadošao je osećaj sad ili nikad. Kao da bi, nekom vradžbinom, propuštena šansa značila još trinaest baksuznih godina.

Tada će današnji studenti biti porodični ljudi, ljudi srednjih godina biće matori, a mnogi matori biće pod zemljom. Ko ima još trinaest godina da proćerda?

I kome zameriti ako na strpljenje poziva? Da se režim-tvrđava, građena trinaest godina, sa okomitim zidinama i pacovskim kanalima, ne može srušiti odjednom, da je možda i bolje ako se ore polako i duboko?

Valja primetiti: U svim smatranjima jedno je isto – studentima se priznaje da su pokrenuli nešto neočekivano, veliko, u ovoj generaciji – jedinstveno. E sad, još ćemo videti da li je plodonosno ili jalovo, pogodno za ganuće i dobre fotke na Instagramu ili pak za korenite promene ili makar smenu vlasti.

Mnogo je razloga što su studenti uspeli ono što mnogi nisu. Opozicija je prokazana, posvađana, slaba. Uobičajeni kanali komunikacije začepljeni. Studenti imaju svoje. Oni su „naša mladost“ – to je i patetično i tačno – a ko je normalan protiv mladosti svoje zemlje?

Kako bilo, studenti su zato dospeli do svojih snova, a možda i noćnih mora – da se u njih gleda kao u slamku spasa. U najmanju ruku kao na buldožer promena, na vehicle koji sve ostale može da povuče. Ili čak, zbilja mitomanski, kao na bezgrešne anđele koji sa svojih dvadeset godina sve najbolje znaju i samo ih treba slediti.

Mesecima u Srbiji postoje samo dva politička faktora, Aleksandar Vučić i studenti. To je tako. Da li treba da je tako, da li bi bilo bolje da je drukčije? O tome se može naširoko uz pivo pred dragstorom, ali možda nam je bolje da analiziramo ono što jeste nego ono što je moglo ili trebalo biti.

A jeste da promena sa studentima na čelu pobune nije izvesna, ali je bez njih sasvim nemoguća.

Utoliko će svi – pa i mi, profesionalni i hobisti smatrači – morati da (još) pričekaju da studenti krenu u novi vid pritiska na vlast. Ili da ne krenu. Da još izdrže, ako misle da mogu. Ili da posustanu.

Kritike su dopuštene i poželjne, ali bi pogubno bilo neuviđanje proste činjenice da bez studentske podrške nema nikakvih promena. U tu vratolomiju bi sada mogle da se upuste i neke opozicione stranke, ali slomiće vrat sebi.

Nije to skroz zavidna situacija, slediti studente po svaku cenu. A pogotovo ne ide na čast matorijima. Ali tako je kako je.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.