Pitanje ćirilice u srcu Virovitice

Little did I know da će taj rutinski novinarski poduhvat izazvati određene kontroverze u našoj čaršiji. Idemo redom.
Na lice mesta, trg pred gimnazijom, stižem prevremeno. Onde je tridesetak omladinaca iz odbora za doček. Kažu, neće maratonci još sat vremena.

Na pod se prostiru transparenti, komada tri, ovim redom: „Jedan svijet – jedna borba“, „Pumpaj“ i „Dobrodošli – Добродошли“.

Pušim, šetam, pričam sa ljudima. Britko u 19.12 organizatorka dočeka se domunđava sa policajcem u civilu pa sklanja poslednji transparent. Pitam zašto. Kaže, tako je odlučila da ne bi neko bio „isprovociran“ ćirilicom, a po savetu policije.

Čudna stvar. Jeste, ima ljudi kojima i grobne ploče na ćirilici smetaju. Ali, bilo je ćirilice dan ranije u Osijeku (i dan kasnije u Varaždinu). Uostalom, kome bi smetala koja reč na ćirilici, a da mu ne smeta to što dolaze srpski studenti, 21 maratonac i još barem toliko ljudi u pratnji?

„Znate, ovdje imamo puno branitelja“, kaže mi policajac, kao da se izvinjava. „Pa da ne bi neko… šta ćete.“

Od tog „nekog“ ni traga. Sve sam otpisao na preteranu opreznost policije i volju da sve prođe u najboljem redu. Da ne naiđe neka budala pa da nešto dobaci i izazove scenu.

A opet, detalj zgodan za reportažu kao podsetnik da nije baš samorazumljivo da Hrvatska dočeka srpske studente raširenih ruku. Da to, štaviše, o njihovoj borbi govori samo dobro. Virovitica je, uostalom, bila na Šešeljevoj granici Velike Srbije.
O stvari izvestim na Tviteru, objavim sliku sa i bez ćiriličnog transparenta, nastavim dalje. Javim da su maratonci stigli, bila Severina, lep doček, popričam sa ljudima, sednem u mercedes pa nazad da napišem reportažu.

Posle na Tviteru imam šta da vidim! Preskočićemo komentare u kojima piše da lažem, da nisam bio gde sam bio, da se nije desilo što se desilo, ili da sam, pazite sad, namerno zamenio redosled slika, to jest da ćirilični transparent nije sklonjen nego dodat!

Preskočićemo klevete da sam se „prodao“, da sam „bot vlasti“ ili „oduvek bio projekat DB“ (!). Svašta čovek o sebi sazna od anonimnih tviteraša.

(Tema za neku drugu kolumnu: Koliko je urođeno licemerje ljudi koji druge pozivaju na neke moralne standarde, građansku hrabrost i pobunu, spremni su da uvrede i oklevetaju one koji njihovim zamišljenim standardima navodno nisu dorasli, a istovremeno nemaju hrabrosti i pristojnosti da napišu svoje ime na jednoj društvenoj mreži? Licemerje toliko banalno da, eto, oni u tome i ne primećuju protivrečnost.)

Ovde me zanimaju komentari poput ovog: „Iju, kakav nedostatak senzibiliteta iz novinarskog pera! Pravi huškački ton.

Prelazite li u Kurir?“

Drugim rečima, možda se sve to i desilo, ali kako se usuđuješ da rušiš idilu? Dobar deo čaršije ne misli da je posao novinara izveštavanje o onome što jeste, nego prećutkivanje jednog i prenaglašavanje drugog, takoreći fazoniranje istine tako da ide u prilog našoj stvari!

A stvar sa ćiriličkim natpisom – tek detalj u obimnoj reportaži – ide tobože u prilog njihovoj stvari i sada će informeri, pinkovi itd. to iskoristiti da prikažu kako se naša deca trkači odriču ćirilice i šuruju sa ustašama samo da bi se u Srbiji dočepali vlasti!
Naravno da je tako i bilo, stvar je upregao i prvi među nama: „Oni su ih čak naterali da sklone ono što je ispisano bilo na ćiriličkom pismu, ponižavali ih i rekli: ‘Niste vi ovde da bi se promovisala ćirilica nego da bi se promovisao anti-Vučić i anti-Srbija’.“

Vučić i njegovi medijski trabanti su se tek ovlašno naslonili na istinu i sve ostalo dosolili, zamastili i zapržili. Onako kako uvek rade, sa ili bez predložaka.

Moj nesporazum sa režimom tu je na život i smrt. Naime, mislim da posao novinara nije da ide niz dlaku niti da fazonira istinu u prilog nečijoj stvari.

Ispada da je mnogo manji nesporazum režima i ovih iz naše čaršije koji me kritikuju. On je maltene kozmetičke prirode. Istinu treba prilagoditi, samo drukčije, začešljati nalevo umesto nadesno.

Glave su vruće, prsti na tastaturi nervozni, ali je banalnost licemerja tolika da se ne vidi opasna stranputica. Vučić i njegovi kopljanici biće – možda uskoro – prošlost, nemilo sećanje jedne generacije.

Jedinu šansu da kao zlodusi prežive i nastave da more Srbiju imaju ako se zamene drugim vučićima, drugim medijskim serviserima režima, drugim ortacima sa tendera i drugim kriminalnim ekipama, koje imaju drukčiji predznak, ali sličan upotrebni odnos prema istini.

To stvarno ne bi bilo dobro po našu stvar. Ako mislimo na istu stvar.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.