Ograđivanje do kraja

Nema diskriminacije, mudro uredništvo se ograđuje i od drugih kolumnista pa i od svog glavnog urednika kad piše kolumne! To je pametno, hoće Draža da lane.

Moguće da ima neka pravna kvaka, da se list i izdavač štite ako kolumnista vređa i kleveta. A moguće da je to samo natuknica za onog „našeg čoveka“ koji misli da kolumne nastaju po diktatu svemoćnog uredništva, a da ovo opet služi ko zna kakvim agendama.

(Neka ovde bude ponovljeno da u ovoj kolumni nikad nije pomeren ni zarez, a kamoli da je nešto diktirano ili zabranjeno.)

Kako bilo, još nikad nisam video da se uredništvo Danasa ograđuje od kolumne ili članka koji su objavili Politika, New York Times, Süddeutsche Zeitung ili Gazeta Wyborcza.

Niti su vlasni da uređuju te novine, niti bi iko pri zdravoj pameti mogao da zameri uredništvu Danasa na nekom komentaru objavljenom u recimo Politici.

Pišem, razume se, o studentima u blokadi koji su se ogradili od svih i svakog.

Prema mojoj evidenciji, studenti su se tačno sedamnaest miliona puta ogradili od opozicije, aktivista i nekih studenata-pojedinaca, jedno trinaest miliona puta od nevladinog sektora, nekoliko puta od pisanja medija (!), mnogih javnih ličnosti i ProGlasa, ovih i onih simbola i zastava, sindikalca koji je popio otkaz zbog podrške protestima samo zato što je taj sindikalac član partije.

Opet prema mojoj evidenciji, studenti u blokadama se još jedino nisu ogradili od žena koje im peku kiflice sa sirom i taksista koji ih besplatno voze kućama.

Studenti su se, dođavola, ogradili čak i od desanta kraljevačkog Lokalnog fronta na tamošnjeg gradonačelnika, naprednjačkog satrapa poznatog po projektu „aerodruma“ i vređanju naroda u protestu.

Ko bi pri zdravoj pameti mogao da pomisli kako studenti imaju ikakve veze sa akcijom malog srčanog lokalnog opozicionog pokreta? Ko bi, sledstveno, studentima mogao da prišije gađanje gradonačelnika jajima sa čime se, može biti, studenti ne slažu?

Niko pri zdravoj pameti. Pa zašto se onda ograđuju?

Da bi sačuvali identitet protesta i podigli mu šanse, kaže Peđa Voštinić iz Lokalnog fronta u intervjuu za „Vreme“. Kaže, i treba da se ograđuju. Kaže, dobar deo naše opozicije prokockao je kredit i više ne može da se broji u opoziciju. I onda kaže:
„Samo ograđivanje nije štetno i ne treba da se doživljava kao antagonizam. Nije to puko ograđivanje već poziv da svako preuzme svoju ulogu u ovom procesu.“

Znam Peđu – dobar čovek. Drugi dobri ljudi treba da budu na istoj strani sa Voštinićem, a ne da se od njega ograđuju. On je marširao do Beograda kad to nije bilo en vogue. Pokušali su da ga ubiju kolima. Šikanu koju osećaju studenti i mnogi drugi u protestu – kraljevačka opozicija živi godinama.

Pa i sada Voštinić prihvata studentsko ograđivanje jer veruje u protest. Niko nije probudio Srbiju kao studenti, niko je nije tako oslobodio od straha. To su zasluge koje ovu generaciju upisuju u istoriju.

Ali, šta dalje? Kako da „svako preuzme svoju ulogu u ovom procesu“ ako se studenti – kao motor protesta i time ključni politički faktor – upadljivo ograđuju od opozicije ne kad hoće da „preuzme“ protest, jer to niko nije ni pokušao, nego kad radi ono što je uloga opozicije?

Kakvoća opozicije nešto je bolja od njenog imidža posle decenije režimskog toplog zeca. Ali, sada nemaju ni šansu da formulišu politički zahtev za izlazak iz ove krize – prelaznu vladu i fer izbore – jer je studentima to bljak.

Pošto je studentima bljak, onda je bljak i narodu koji gleda u omladinu pun nade pa joj pripisuje i nadležnost moralnog sudije. I u našoj medijskoj čaršiji i među poštenom inteligencijom preovlađuje stav da su studenti uvek u pravu. Kritika se smatra rušenjem protesta, mućenjem vode ili neovlašćenim sufliranjem studentima.

Ako je tome tako, odavde postoje samo četiri moguća puta, od kojih su prva tri naučna fantastika, a četvrti vrlo verovatan.

Prvi, da studenti uzmu puške i započnu revoluciju jer su partije i izbori fuj. Drugi, da studenti godinama održe blokade i proteste, da nemamo novih lekara, inženjera i pravnika, dok režim ne implodira. Treći, da režim zbilja ispuni zahteve za pravnom državom tako što će sam sebe smestiti u Zabelu.

I četvrti, da ovo taljiga još neko vreme, od protesta do protesta, da se maršira, demonstrira i pumpa, da se svi nadalje pretvaraju kako je ovoliki narod uz studente samo zbog četiri zahteva koji će biti proglašeni ispunjenim onda kad to kažu plenumi. I da se onda, polako i na rate, kao mnogo puta do sada, svi raziđu kućama.

Da se onda režim – a prvi među nama je već najavio „kontrarevoluciju“ – sveti jednom po jednom građaninu koji se usudio na pobunu.

Još ima vremena da se plenumi bace u žučne rasprave i odluče da traže ključnu instituciju u jednoj demokratiji – slobodne i fer izbore. Ali, strepnja mi je dublja od nade. Čini mi se da će studenti pre da se ograde i od sebe samih.