Pitanje klase

Ima u toj preporuci Ćirjakovićeve samohvale. Jer, Vasović, penzionisana profesorka socijalne psihologije sa FPN-a, zapravo je Ćirjaković bez disleksije, a sa sposobnošću da završi rečenicu koju počne, i kad govori i kad piše.

Takvi su tzv. autorski tekstovi zgoda za vlast, jer su potkovani i dobro napisani, kao retki spratovi nad suterenima i podrumima od kojih je režimska propaganda satkana. Ovo ne znači da profesorka Vasović nastupa iz nižih strasti ili sitnog ćeifa, naprotiv, da to mislim ne bih se na njeno pisanije osvrnuo.

Hoću da polemišem sa njenim pojmom „klase“. Naime, piše da „današnje ulične proteste i studentske blokade podržava (vodi i režira) deo privilegovane društvene elite. Reč je, uglavnom, o intelektualcima i onima koji se tako osećaju.“

Za razliku od negdašnjih disidenata, ovima danas, piše Vasović, antirežimski sentiment „bez ikakve lične žrtve (čak, dobro uhlebljenim) – obezbeđuje ugled i priznanje i pre nego što su, intelektualno i akademski, bilo šta postigli“.

Tu je nekoliko primedbi koje i ovaj kolumnista potpisuje, recimo da se Vučićevi kritičari kreću u balonu istomišljenika te upadaju „u zamku grupnog dogmatskog mišljenja“ i spremni su da se obruše na svakog ko se „koleba“.

Kod Ljilje Smajlović, u emisiji „Relativizacija“ (nomen est omen), Vasović je pobunu na univerzitetima i ulicama opisala kao pobunu „privilegovanih“ koja obuhvata i „političke malograđane“, „relativno dobrostojeće koji su nekad možda bili i dobro uhlebljeni u socijalizmu“.

Ti ljudi svoje političke stavove „kupe usput“ i oni im služe kao „ulaznica u određene krugove kojima oni misle da treba da pripadaju“. U prevodu (na engleski), govori o virtue signalling, signaliziranju vrline. Ne znam francuski, imam Le Monde pod miškom, ali nisam krenuo do poljskog WC-a nego, eto, tek da pokažem ko sam i gde pripadam.

Ukratko, kaže Vasović, pobunu podstiču malobrojni (akademska elita, nevladine organizacije, aktivisti), studenti su upregnuti, politički malograđani slede, a običan narod ima uzemljenje i orijentir u vidu „tradicije“, pa ga sve to ne zanima. Narod je uz državu.

Pojmovnik koji profesorka i ćirjakovići stvaraju (a onda slabije talentovani nenačitani „analitičari“ nemušto reprodukuju) taman je toliko veran istini da bude zavodljiv, ali taman toliko iskrivljen, kao u smešnom ogledalu, da se sav iscrpi u propagandnoj vrednosti.

Recimo, ko je pripadnik „privilegovane“ klase? Onaj ko može da se pobuni, a da ne trpi bogzna kakve posledice jer je „uhlebljen“? Ili „relativno dobrostojeći“? Ako je to „privilegija“ (izvorno: povlastica koju dodeljuje vlast ili drugi autoritet), onda je dakle normalno stanje, ono bez privilegije, da ćutiš i trpiš.

Ćutno i trpno stanje, pripisano „običnom narodu“, ovde je uzeto kao vrlina, kao državotvornost. Kao virtue signalling u svetu profesorke Vasović, jer ne mogu svi da pišu za „Politiku“ ili da gostuju u „Ćirilici“. Ali mogu da trpe i tako brane državu.
Dobro je što opet – doduše stidljivo – pričamo o klasama. Ima ih tri. U buni protiv vlasti su uvređeni mozgovi, a ne prazni stomaci. Druga klasa je trpni narod, siromašan, penzionisan, slabije obrazovan. Treća klasa – o kojoj profesorka i ćirjakovići ni da zucnu – je vladajuća klasa.

Novobogataška, puna „kontroverznih biznismena“. Toliko nezajažljiva da ih i predsednik ponekad kritikuje iako ih je u svojim nedrima odnegovao. Tender-dahije sa pravom prve bračne noći nad svakim budžetom, nameštenjem i sinekurom. Te privilegije (eto vam pravilne upotrebe reči) braniće dok im ruke ne ogreznu u krv.

Oni parazitiraju na sirotinji. „Krug dvojke“ ume da drži nos u nebu, da priča o „krezubima“ i bude odnarođen, ali ni najciničniji glasnogovornik „kruga dvojke“ ne može da ponizi običan narod koliko to radi vladajuća klasa.

Ona narodu daje tri hiljade pred glasanje, korbačem ga tera u autobus da slavi vođu, „zapošljava“ ga u mučionicama „stranih investitora“, lobotomizuje „Pinkom“ i „Hepijem“, tepa mu da se trpnim stanjem brane država, nacija i ekonomski napredak. Vređa ga i drži na ivici gladi.

Predsednik narodu priča da je radio u gvožđari i čuvao krave, sa narodom jede sendvič u sakou i cipelama koji koštaju kao godišnja prosečna plata. Kako bi narod uopšte znao koliko to košta? Gde da čuje da vikendom Trst toliko vrvi od naprednjaka da onde mogu da organizuju glavni odbor?

Otuda i upinjanje propagande da posvađa klasu sirotinje i „relativno dobrostojeću“ klasu. Što, uz stereotipe o „krezubima“ i „krugu dvojke“ i nije tako teško. Ali, studenti prete da to skrše – imaju roditelje, babe, dede i tetke svuda po Srbiji. Mnogi su radnička deca, prva generacija koja studira.

Ako se uvređeni mozgovi i gladni stomaci nađu na istoj strani, pašće klasa nezajažljivih novobogataša i jurnuće ka Trstu. Voleo bih da tada pročitam u „Politici“ neki autorski tekst na temu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.