Poludeli kaktus car

Tako je Kaktus car krenuo logikom spaljene zemlje i svaka sličnost sa današnjom Srbijom je slučajna.

Naime, faza odmazde je bila juče. A juče je došlo odmah posle prekjuče, čim je prvi među nama odlučio da rasklopi sklopljene prstiće kojima su ga učili skupoceni PR magovi valjda da bi ličio na Angelu Merkel i, uopšte, personu koja ume da se kontroliše makar u javnosti.

Faza odmazde počela je kad je postao predsednik pa je umislio da je „vrhovni komandant“ – a njegovo okruženje mu tako tepalo, sve vešajući njegove slike po kancelarijama u kojima su im se guzice zalepile za tapacirung.

U fazi odmazde plaćala se cena ako se ispravi kičma. A kičma je, stalno podsećam, merilo odstojanja obraza od guzice.
No, naš je vladalac još bio tobož široke ruke. I precizne računice – milion kapilarnih glasova, još milion hipnotisanih televizorom, razbijena opozicija i šlus. Dovoljno da se večno vlada.

U toj fazi se na prvog među nama moglo primeniti ono što je jedan aparatčik navodno rekao kad je Staljin obilazio neku decu: „Vidite kako je drug Staljin dobar čovek. On miluje ovu decu, a da hoće – mogao bi da ih pobije.“
Ali, kažem, odmazda je bila juče.

Sada smo u fazi spaljene zemlje. Otkako je počeo talas protesta, mističan za prvog među nama. Pa je shvatio da više ne vredi računica od milion plus milion glasova za večnu vlast. Kad je saznao da ga narod neće, kao proročanstvo iz „Čudesne šume“.

U fazi spaljene zemlje više nema ni milosti staljinovskog tipa. Valja srušiti sve, da kamen na kamenu ne ostane, pa će prvi među nama, vladati jalovištem kao poludeli Kaktus car.,

Recimo, zatiru se škola i univerzitet. U državi, gde slabo plaćen i još slabije cenjen nastavnički posao jedva ko hoće da radi, sada se masovno otpuštaju nastavnici koji su stali uz svoje maturante umesto uz predsednika kojeg ne smatraju svojim.

Pre par godina, možda bi zbog toga bili samo tiho šikanirani. Sada se ostavljaju bez posla, a njihova deca – koja se očito ne broje u onu našu decu iz predizbornih spotova SNS-a – dovode se na rub siromaštva.

Na univerzitet se šalje policija. Smenjuju se neposlušni dekani. A šta ako su svi neposlušni? Onda će svi biti smenjeni. Jer, ne smeju da postoje škola i univerzitet koji su, čudom i uprkos vlasti, iškolovali pobunjenu generaciju. Oni su kao neki dabrovi u „Čudesnoj šumi“.

U logici spaljene zemlje svako ko nešto zna i usuđuje se da radi svoj posao ima biti tretiran kao zdravo drvo u šumi od koje je Kaktus car umislio da mu je dedovina. Spaliti, saseći, iščupati koren.

Smeniti probuđene tužioce, poštene komandire policije, stručne ljude koji ne daju da se ruše Generalštab ili Sajam, ukinuti sva sredstva neposlušnim filmadžijama, muzikantima i izdavačima, pridaviti da ničega nema osim pustinje i kaktusa.

Prvi među nama odavno je rasklopio sklopljene prstiće kojima su ga učili skupoceni PR magovi da bi ličio na personu koja ume da se kontroliše makar u javnosti. Sada saradnici ne uspevaju da ga odgovore od kamere ni u stanjima koja nisu ni za kafanu. On se cereka i seiri nad razbijenim glavama, smenjuje i kadrira, traži hapšenja, pečatira ko je ološ, a ko izdajnik.

„Moj čudovišni stroj samljeće, izgnječiće cijelu šumu u drvenu kašu“, rekao je Kaktus car nedugo pred svoj pad.
U fazi spaljene zemlje više ni za pokoji kritički medij nema mesta. Možda nismo daleko ni od upada u redakcije kada će se – kao u prvom životu prvog među nama, kad je bio ministar za cenzuru – nestanak novina objašnjavati manjkom roto papira, a gašenje televizija vodom u koaksijalnom kablu.

Stara taktika spaljene zemlje – kada vojska, u povlačenju, pali cela sela i predele, sve što bi moglo biti od koristi neprijatelju – uvek je dvojaka. Prvo, da se spase svoja guzica, ako je moguće. Drugo, da se unapred kazne budući pobednici. Da im se ostavi pustoš.

Prvi među nama, u besu i jedu jer ga narod neće, budućim pobednicima ostavlja pepeo. To neće promeniti ishod, ali će produžiti mučne godine koje čekaju Srbiju kad naprednjaci budu srušeni, godine u kojima se valja dići iz pepela.

Uzgred, mlađi čitalac možda ne zna – Kaktus caru su na kraju podvalili čarobni napitak pa je procvetao i postao dobar, te je tako i šuma spašena. Naša je stvar kudikamo teža jer nema čarobnog napitka.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.