Pravila, pravila

Protiv pravila, a u ime slobode, bune se i kauboji (My rifle, my pony and me) i hipici (All you need is love). Poznati se brendovi reklamiraju plitkim parolama poput „Moj život, moja pravila“.

Ali, društva nema bez pravila. Ono i nastaje uvođenjem pravila, to se u teoriji zove društveni ugovor. Van pravila ne žive ni mafijaši ni odmetnici ni pirati – njihov život je baš omeđen pravilima jer ih aktivno zaobilaze. Van društvenih pravila je možda pokoji pustinjak.

Pravila nude orijentir i sprečavaju sukobe. Uzmimo komšiju koji bi da štemuje i komšiju koji bi da odmara u tišina doma svoga. Oni objektivno imaju različitu potrebu i interes. Možda mogu da nađu kompromis, ali ta mogućnost opada kako raste broj zainteresovanih strana.

Zato lepo ima pravilo – kućni red. Zna se kad može da se štemuje, a kad mora da bude tišina. Zna se koje su dozvole potrebne da bi neko prodavao pljeskavice, kojom brzinom sme da se vozi, koliki je porez.

Pravila treba znati i primeniti, te nema potrebe da se svakog dana iznova sa nekim pregovara šta može, a šta ne može.

Ima besmislenih pravila. Mogli bismo u Ustav Srbije upisati naše neotuđivo pravo da kolonizujemo Mars – to ne bi vredelo ni pišljive šišarke. Kao što je bilo propisano da se ker ne sme izvesti u večernju nuždu tokom pandemije. Toga se niko nije pridržavao niti se moglo sprovesti, jer je doslovno protiv zakona prirode.

Loša pravila su šikaniranje. Dobra, logična pravila čuvaju živce, ponekad i živote. Omogućavaju da ne skočimo jedni drugima za grkljan. Ili da, šta znam, nekome na glavu ne padne betonska nadstrešnica.

Recimo, javna zgrada mora imati upotrebnu dozvolu da bi bila upotrebljiva. To je logično i svima razumljivo. Štaviše, to je toliko logično da protiv te logike nisu smele da idu ni razobručene srpske vlasti. One su mogle da promene pravila. Da, pod izgovorom hitnje u opštem napretku („da se radi i gradi“) ukinu upotrebnu dozvolu. Za to imaju sve potrebne poluge i većine tamo gde treba.

Ali, pošto protiv osnovne logike pravila ne smeju, oni su odlučili da stvar zaobiđu. Umesto upotrebne, izdale su dozvolu za probni rad. A i tu probnu su – falsifikovali.

To ne bismo znali da nadstrešnica nije pala kad je pala. Da i danas visi, padu sklona, ljudi bi i dalje pod nadstrešnicom čekali, pušili, ćaskali, jeli burek. To bi činili jer, nesvesno, veruju u pravila. U to da niko nije dovoljno blesav i bahat i pokvaren da nabije pare u guzicu po cenu smrtonosnog javašluka. Da toliko pogazi pravila.

Već se i po važećim pravilima (niko nije rekao da su sva pravila fer, a kamoli idealna) može biti nesnosno bogat na račun drugih. Ali, našim vlastima i ovakva pravila nisu potaman jer bi oni brže, jače, bolje.

Kažem, javno i zvanično ne smeju protiv logike pravila, ali tamo gde javnosti nema vidi se sav njihov prezir prema zakonima, pravilnicima i boljim običajima.

Doznajemo kako savetnica prvog među nama korbačem tera inženjere da se što pre završi blok termoelektrane u Kostolcu. Kad insistiraju na pravilima, ona ih naziva „čistuncima“ i neprijateljima države. Traži da se raporti podnose njoj, nenadležnoj, neukoj i bezobraznoj. Dernja se na ljude, preti im tajnom službom.

Mali čovek, kojem nije dato da krši krupna pravila, a pogotovu ne da se odmetne i obogati, možda se poraduje sitnom prestupu. Kad malo jeftinije natoči gorivo na crno. Ili kad uzme tri hiljade dinara da bi glasao „kako treba“. Ili kad uvali dete na državni posao jer skuplja kapilarne glasove i lepi plakate.

Hoće to naša vlast, da uključi i malog čoveka u sitni ćar i murdarluk, da ga tako korumpira, dok sebi ostavlja krupne zalogaje. A mali čovek se, na svoju štetu, upušta u igru i teši da tako mora.

Čudno je kad stvari gledate na taj način, ali sva pobuna prethodnih meseci, svi ti studenti u blokadi, ljudi na ulici, esnafi u štrajku – ne traže ništa drugo do da se poštuju pravila. Protest zna da bude šaren, duhovit, dirljiv, kreativan, ali je zahtev nimalo razbarušen i naizgled uštogljen – poštujte pravila.

Tužilaštvo da radi ono što kaže ustav. RTS da radi ono što kaže zakon. Inženjeri da grade kako kažu pravilnici. Tender da se sprovodi kako je zapisano da treba. To je sve.

Od toga može da ispadne big deal jedino onde gde je vlast mafijaška, odmetnička, piratska, gde joj je bit postala zaobilaženje pravila. Gde su vlasti toliko ogrezle da bi ih primena pravila odvela u zatvor. To je za slogan „Moja pravila, moja Zabela.“

Kompromisa ne može biti jer je logika pravila neumoljiva. Ne može se malkice živeti izvan pravila, ako od njih zavise životi i budućnost. Ili će pobediti pravila ili odmetnici, između nema.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.