Upotreba istoričara ovdašnjeg

Prošlo je skromno i u krugu porodice. Zapravo, toliko stidljivo da su novinari vest morali da otkriju u Službenom glasniku koji inače niko ne čita.

Kakve veze ima jedan istoričar sa bibliotekom? Nešto jače nego Danica Drašković sa crpljenjem i distribucijom nafte, a eno je deset godina bila u upravnom odboru NIS-a, na masnoj apanaži, te je njen suprug propričao o protestima tek kad je apanaža otpala.

Pitanje je pogrešno – nije naš režim naivan pa da nameštenja deli ljudima koji nešto o nečemu znaju, nego onima koji režimu ovako ili onako valjaju. Ako još nešto znaju – kao što je pokojni Tasovac znao o filharmoniji i kulturi – tim bolje, ali to nije neophodan uslov.

Čitalac će, naviknut na to da su ljudi uglavnom jeftini, prvo pomisliti da je transakcija jednostavna – ja tebi, ti meni. Ja tebi nameštenje, ti meni serdaru.

Ali čitalac ove kolumne nije ameba sa binarnim pogledom na svet. Podela na isključivo dobre i isključivo loše momke više je štof za holivudske filmove, tako se radnja lakše prati. A ova naša čaršija ima nijanse sive i tu se slučaj Čedomira Antića, istoričara ovdašnjeg, nudi tek kao najsvežiji primer.

Slučaj je hteo da sam kao novinar prvi pozvao Antića kad su počele blokade fakulteta pa se načulo da Antić ima nešto protiv toga. Govorio je o grupi „anarhista“ sa Filozofskog, o maltretmanu, tome da su plenumi nedemokratski i da „neće da tera Norijegu Hitlerom“.

Dalje više ništa nije bilo prepušteno slučaju – Antić je postao hronični gost režimskih televizija, sve do RTS-a, kad god se priča o blokadama i univerzitetu. Uspeo je u tim gostovanjima da lansira i pojam „blokaderi“ koji su falange paranovinara spremno prihvatile.

Kažem, ništa nije prepušteno slučaju, jer režim i njegovi mediji pomno prate čaršijska dešavanja i bez greške detektuju one koji bi da u podeljenoj, binarnoj čaršiji nastupaju negde između ili uzimaju sebi slobodu da kritikuju „obe strane“.

Jašta su neka pitanja koja je Antić pokrenuo legitimna. Recimo, kako tačno i na kojim osnovama radi plenum. Ili da li je blokada nastave dopuštena i pametna? Pogotovo danas, kad su bezmalo svi fakulteti, suočeni sa finansijskim terorom, podvili rep i vraćaju se nekakvoj nastavi, faktički zaobilazeći blokade.

No, čaršijski vrag je u tome što čak i pametan čovek bude uvučen u spiralu – hteo je, možda, da bude slobodni mislilac, intelektualac za kojeg nema tabua. Tako se, možda nehotice, preporučivao režimu. Što se više preporučivao, to ga je više ovaj naš deo čaršije kritikovao i pljuvao, a subjekt se zbog toga sve više inatio, postajao sve jednostraniji i, hop, gotovo.

I tako je Čedomir Antić, istoričar ovdašnji, završio kao upotrebni gost režimskih televizija. U foteljama jutarnjih programa sedi samo jer oni tačno znaju šta će reći, što je njegov nastup postao lišen iznenađenja slobodnog mislioca i intelektualca. To što će u polusatnom gostovanju jednom pomenuti da je režim nedemokratski i da sebe smatra „opozicionarom“ može mačku o rep.

Nije ni prvi ni poslednji. Ta koliko je onih koji su bili sa ove strane pa prešli na onu! Miljei iz kojih dolaze različiti su, ali su priče o metamorfozi i prihvatanju apanaža sasvim slične. Dejan Vuk Stanković je ministar čak, onda Vladimir Vuletić, Zoran Ćirjaković, Milan Antonijević, Branislav Lečić, brojni novinari, pa i veliki pisac Vladimir Pištalo, upravnik biblioteke, takoreći Antićev kolega.

Svi ti ljudi svojim (bivšim) biografijama peru režim, raspravljajući tako i lične zađevice u čaršiji. Čitaocu je našu javnu čaršiju najbolje da zamisli kao skupštinu stanara – možda je na dnevnom redu zamena lifta, ali uvek se mora uračunati ko je sa kim u zavadi, ko je zlopamtilo, ko noću pušta muziku, a ko bi da spava, ko sa kim pije kafu i ko se sa kim švaleriše.
Takva nam je čaršija jer je mala. Svi su tu imali ovakve ili odnose sa svima ostalima.

Pošto naš deo čaršije bolje znam, on često zna i više da me nervira. O zakulisnim igrama bih mogao knjigu da napišem, ali neću jer bi bilo previše – čaršijski.

Ali, recimo pišući ove kolumne, pazim da pet puta kritikujem vlast pa jednom nas (a i to jednom je mnogima previše pa se ljute, opanjkavaju i svete). Drukčije ne bi bilo fer u zemlji u kojoj režim drži sve pa je valjda za sve i odgovoran, ali ni mi nismo anđeli. Ipak, pazim da se režimu ne preporučim ni iz nehata.

Čitalac neka da zna da je svaki pošten novinar, analitičar, javna ličnost bilo koje vrste – do sada uveliko mogao da krene Antićevim putem. Ili da se direktno proda. Režim bi ga upotrebio, nema sumnje. A ako bi ga upotrebio, to znači da je upotrebi bio sklon.

Izem ti pohvalu, mislite sada vi – zar neprodavanje svojih stavova i uverenja ne bi trebalo da se podrazumeva? Eh, šta bi sve trebalo da se podrazumeva pa tome nije tako. Kakva je čaršija, i ovo što imamo je puna kapa.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.