Umor od vetrenjača

U tom trenutku najveće napetosti se pak prekinula epizoda i baba je sad morala da čeka sutrašnju, da vidi hoće li junakinja izvući živu glavu.

Bilo je to vreme prodora venecuelanskih sapunica u našu sasvim realnu distopiju. Da je bilo Netfliksa, baba bi sigurno bindžovala, ovako je morala da čeka.

Koliko mi je poznato, nije se pridružila peticiji da se Kasandra oslobodi iz zatvora jer je pravi krivac zapravo zla služavka Rosaura. Ali, pisala se i takva peticija u Srbiji i vrag će ga znati ko je potpisao iz fore, a ko mrtav ozbiljan.

Uprkos dramatičnoj sabotaži fijakera, babu smo nekako mogli da smirimo. LJudi iole zdrave psihe (inače, mislim da smo svi načeti, samo je pitanje koliko) umeju da se užive, ali da ipak ne pomešaju stvarnost i fikciju. Televizijska serija ostaje televizijska serija, video-igra ostaje video-igra, strip ostaje strip.

Ljudi su međutim prijemčivi deluzijama. Mislimo, osećamo, delamo ne u skladu sa onim što jeste, nego u skladu sa onim što znamo da jeste, a zapravo mislimo da znamo da jeste. Jer, svet oko nas ne pojmimo direktno, nego posredno, čulima. Nemamo na šta drugo da se oslonimo.

Recimo, ako ste uvereni da vam je kolega ukrao hiljadu dinara iz novčanika – iako nije – vi ćete se prema njemu ponašati kao prema lopovu, podozrivo. Možda i raspričate okolo da je lopov, iako nije. Ili mrtvi ozbiljni potpišete peticiju da se Kasandra oslobodi sa robije.

Ta očita slabost načina na koji čovek saznaje svet odvajkada je bila podloga svake laži i propagande. Hitler i Gebels su, kad ih je kao zgoditak strefilo masovno širenje radio-aparata, znali da je majka propagande ponavljanje. Da nešto uđe u uho.

Lek za to nudile su oči. Ne verujem šta mi pričaju, verujem svojim očima.

Sa time stojimo isto loše. Recimo, u dve sedmice raketiranja Izraela i Irana, više je viralnih snimaka bilo lažno nego istinito. Za to više nisu potrebni studio, glumačka ekipa ili propagandna montaža – dovoljni su besplatni ili jeftini programi veštačke inteligencije. Oni sve mogu da naprave, skoro pa savršeno, a uskoro će moći i savršeno. „Savršeno“ u nalikovanju realnosti, razume se, ali pogubno u smislu istinitosti.

Tehnika nas je odavno prestigla. Koga kriviti ako naprosto poveruje svojim očima? Pa one su nas, oči, milenijumima čuvale od predatora i drugih opasnosti.

A opet, ako u malom mozgu čuči upozorenje da reč, zvuk, slika više ne moraju biti realnost ni kada se tvrdi da dokumentuju realnost, onda se više ni u šta zbilja ne može verovati. Političar snimljen na tajnom sastanku sa kriminalcem? Nije tačno, podmeću mi.

Stvari u Srbiji su još rudimentarne. Bliže gebelsovštini nego vrlom novom dobu virtuelne realnosti. Glajhšaltovanje i ponavljanje do iznemoglosti, s tim da oni kojima je propaganda posao od nje tako berićetno žive da nikad neće iznemoći.
Opet mu na isto izađe – rastakanje istine koja se možda još negde nazire kao kategorija, ali tek kroz raznobojne naočare tumačenja i priča. Ili, kako se sada veli, narativa.

Cilj je uvek isti. Publika te predstave – u teoriji svi mi, ljudi sa pravom glasa i mogućnošću da brojem rastrgnu silu i nepravdu ako bi je kao takvu pojmili – treba da misli, oseća i dela ne u skladu sa onim što jeste, nego u skladu sa onim što zna da jeste, a zapravo misli da zna da jeste.

U svetu propagande, recimo, prosečnu platu ne valja videti kroz broj vekni hleba, litara mleka i benzina koji se njome mogu kupiti – već kao priču o prosečnoj plati koja je statistički nikad veća i navodno bolja nego negde drugde.

Protesti nisu ono što jesu (a što bi po sebi već bilo dovoljno teško opisati) nego treba da budu priča o protestima, svedena naravno, da kompleksnost priče ne rastera publiku. Tako protesti postaju „obojena revolucija“, „izdaja“, „fašizam“, „šaka jada“ i šta sve već ne.

Ako se to jednom prozre, ako se dakle ostane u realnosti, na tlu činjenica, onda se upada u zamornu igru – izboriti se da važi ono što jeste, te da, kao pojedinci i društvo, u skladu sa time mislimo, osećamo i delamo. Cilj te igre je tako banalan da bi trebalo da se podrazumeva, a pošto se ne podrazumeva – onda to frustrira.

I kao što se ne može zameriti čoveku koji veruje svojim očima dok gleda snimak koji je proizvela veštačka inteligencija, tako se ne može zameriti čoveku koji od ove zamorne borbe za istinu diže ruke. Deluzije i propaganda su težak protivnik jer spajaju ljudsku prirodu i neumorno ponavljanje.

Stvarno, o čemu više pisati kad je sve napisano? Šta raskrinkati kad je sve raskrinkano? Kome dokazati istinu ako je već dokazana? I dokle?

A možda smo mi tu igru pogrešno shvatili. Za razliku od televizijske serije, video-igre ili stripa, ona možda nema kraj.

Pobediti se ne može, ali se uvek može boriti. Nešto kao Don Kihot protiv vetrenjača, samo manje groteskno, a više viteški. I to se valjda negde broji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.