Beograd nije (ovakav) svet

Nije to neko čudo – u javnosti dominiraju ljudi kojima je u proseku pedeset godina ili više, a devedesetih su oni bili mladi, lepi, poletni. Skloni su da idealizuju to vreme – ne vreme kao takvo, nego sebe i svoju borbu u njemu. Još pogubnije, skloni su da u onda traže recepte za sada.

Ali, oprobajmo se u jednoj paraleli. „Beograd je svet“, stajalo je devedesetih na širokom transparentu na čelu kolone. To je takozvana šetalica, kakvih ima i danas. Na nekim aktuelnim protestima su studenti nosili: „Beograd je (opet) svet“.

Zgodna dosetka, ali pogrešna. Onomad je, naime, Miloševićeva Jugoslavija bila prognana iz „sveta“ sasvim doslovno. Istina, svođenje „sveta“ na politički Zapad ima primese rasizma, ali nije ovde reč o svrstavanju u blokove nego o onome što bi se nazvalo Way of Life.

Kad Srbin – i onda i danas – kaže da bi da živimo kao „sav normalan svet“, on misli recimo na to da dostojanstveno radi i zaradi. Da ima pristup obrazovanju, zdravstvu, da za krov nad glavom ne mora da se ukopa u zelenaški kredit. Da ga policija i sudstvo tretiraju po zakonu i jednako kao svakog drugog. Da ga političari ne potkradaju. Da može slobodno da glasa i da taj glas nešto znači.

Ako su to merila, onda su devedesete bile pasji život. A i ovo sad je pasji život, doduše na materijalno višoj nozi – nema plastičnih flaša sa benzinom uz drumove niti tipova u kožnim jaknama što u pola glasa nude devize.

U oba slučaja, Srbija nije „svet“, odnosno nije svet iz predodžbe prosečnog malog vrednog čoveka koji bi da pošteno zaradi i oseti bazičnu pravdu.

Pa opet, prošle su decenije i „svet“ na koji smo se ugledali prilično se promenio. Referentne tačke razneo je vetar. Ako su želje i potrebe malog čoveka iste, a ono koordinate nisu. One su tačno toliko pomerene da Vučićeva Srbija jeste „svet“. A režimi poput njegovog sasvim su u trendu.

Uzmimo dvojicu belosvetskih hulja sa kojima se Vučić bratimi, preko narodne grbače. Donaldu Trampu se šlihta Generalštabom, podvodeći Srbiju kao poluperiferiju koja nema ništa da ponudi osim građevinskog zemljišta i šrafciger-industrije za centar kapitalizma. Šlihtao se Trampu i Kosovom, iz čega je jedino konkretno proizašlo da je Izrael priznao nezavisnost „južne pokrajine“.

U Izraelu je pak drugi Vučićev uzor i drug, Benjamin Netanjahu zvani Bibi. Ovih dana se srpski predsednik javno hvali da je Srbija jedna od retkih zemalja regiona koje (još uvek!) naoružavaju Izrael, valjda kako bi još brže, jače, bolje preorao Gazu i pobio još dece, sveteći se pedesetostruko za zverstva Hamasa.

Taj Netanjahu je bio u stanju da pokrene više ratova samo da ne bi išao u zatvor zbog korupcije.

Objašnjenje za udar na Teheran, u kojem Netanjahu ima svesrdnu podršku Trampa, čarobno je glupo – Iranci hoće da naprave atomsku bombu. I to pošto je upravo Tramp, jednostrano i uz kritike sada i doslovno celog sveta osim Izraela, napustio nuklearni sporazum sa Iranom 2018. godine.

U idealnim okolnostima, ljudi poput Trampa i Netanjahua bili bi na robiji. Možda bi im oduzeli poslovnu sposobnost i smestili ih u tapaciranu sobu da ne nanesu zlo sebi i drugima. U našim okolnostima, takvi vode države i nose nuklearno koferče pod pazuhom.

Gde god se čovek okrene – ka Zapadu i Istoku, ka naše dve stolice, četiri stuba, ka svrstanim i nesvrstanim – svuda vidi trampiće, bibiće i vučiće, pridružene putinićima. Zato Srbije jeste „svet“, više nego ikad, iako to nije ono čemu se pošteni mali čovek nadao.

Jer, šta je odlika vrlog novog sveta? Majstori NGO vokabulara bi rekli ukidanje pravne države i vladavine prava. Ukidanje zakona. Sve je relativno, može ovako, a može i onako, ali uvek tako kako pogoduje vlastodršcu i njegovoj kliki. Srbija sa time ima iskustva, možda smo i pioniri novog sveta.

Novim prvacima su puna usta borbe protiv „establišmenta“ u ime malog čoveka. A jedino što povezuje novi, nastajući svet sa starim, umirućim, jeste vernost krupnom kapitalu. Milijarderi postaju centomilijarderi – to su oni sa preko sto milijardi.

Počeli su veliki ratovi, prete još veći. I o tome znamo mnogo – ta u stihu se dokazuje da Srbija nije mala jer je triput ratovala (da je stvarno samo triput…). Društva su podeljena, ljudi se mrze. Razgovor je prokazan. I to nam zvuči poznato.

Iako se čuvam patetike i gnušam megalomanije, nekad pomislim da je studentska i narodna buna u Srbiji nekako i svetska stvar. Ne zato što bi svet, prepun crnih vesti, mnogo mario za Srbiju, nego jer bi malena Srbija mogla da zapliva protiv struje – ovog puta ispravno.

To mora da bude borba protiv i Kurte i Murte, borba za pravdu, zakon, dostojanstvo malog čoveka, suzbijanje krupnog kapitala. Borba dostojna da i drugi u nju gledaju.

Da se ne lažemo, preteška je to borba u doba kad bi protestu bio primereniji transparent „Beograd nije (ovakav) svet“. Ali, neko mora da bude prvi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.