Sve naše Oluje 1Foto: Ana Blažić Pavlović

Nakon raspada i gubitka Jugoslavije, Beograd i Vojvodina poslednji su dinamični resursi razvoja kojima raspolažemo.

Ostali smo bez ljudskih zajednica u gradovima i na teritorijama u kojima se odvijao kontinuitet uzajamnog postojanja naših naroda. Odumiremo u prokletstvu siromaštva jezgra postanka moderne srpske države. Spirala nasilja odvija se cele tri decenije, a nemamo snage da je prekinemo. Centralizacija je ključne odluke dodelila Beogradu, sporedne Novom Sadu.

Obespravila ostatak Srbije. Endemsko siromaštvo i loša uprava satiru sve zanemarene sredine. U odsustvu jasne perspektive za neposrednu budućnost, zatrovani smo kulturom mrzovolje i beznađa koja generiše jalovost i nasilje. Uređenje podseća na konfederalizaciju Jugoslavije iz 1974, kojom je Srbija postala nefunkcionalna i nezadovoljna.

Rigidni etatizam podsticao nacionalna i plemenska opredeljenja, umesto političkih i ekonomskih. Aktuelna nezadovoljstva odraz su slične neravnoteže.

Urbicid nad Beogradom dobija karikaturalne karakteristike zahvaljujući odlukama, ali i ličnom pečatu gradonačelnika i njegovog zamenika. Odnos prema kulturnom i urbanom nasleđu, i prema ljudima kao jednakim, ishodište je dugog kontinuiteta političkog zla i gluposti.

Beograd je prethodno bio predmet socrealističkih rešenja na rubu moderne estetike i zdrave pameti (pojedina, poput provlačenja auto puta duž oboda gradskog jezgra, ostaju nepopravljiva). Beograd i Srbija sistemske su žrtve proruskog radikalizma i staljinističkog komunizma, u istom kontinuitetu od početka dvadesetog veka.

Planirana izgradnja kompleksa u Košutnjaku i Makišu nastavak je urbicida iz devedesetih, i ponovo su prisutni planovi i investitori iz najgorih vremena.

Beograd proždire sopstvena pluća. Istovremeno, šire gradsko jezgro još uvek nije urbanizovano, sa oronulim zgradama i očajnim udžericama, tim karijesom naše gradske kulture.

Ako je u pitanju ispiranje novca, jadna je ekonomija u kojoj su nekretnine jedina izlazna strategija viškova kapitala.

Ako Beograd ne bude zdrav, kulturan i slobodan, nejasne su perspektive svih naših gradskih zajednica.

U toku tragičnog raspada Jugoslavije Zagreb, Sarajevo, Mostar, Podgorica, Prizren, Skoplje, postaju tuđinski, u stvarnosti i obostranoj percepciji.

Ako ovako nastavimo, otuđićemo Vojvodinu, istom logikom nepristajanja kojom nas je napustila Slovenija.

Ne postoji nijedno pojedinačno pitanje, opredeljenja, javnog zdravlja, javnog ophođenja, koje nije ukorenjeno u kolektivnoj tragediji koja je nastupila ne raspadom Jugoslavije kao takvim, nego u kulturi nasilja, mržnje i destrukcije koja nam ne dopušta da zatvorimo bilo koje otvoreno pitanje.

Sistemske dileme postaju biološke, umnožavaju se, umesto da nestaju.

Pred nama je četvrt veka Oluje, naše najmasovnije kolektivne tragedije iz vremena koje preti da će postati poslednje.

Srbija i Hrvatska nemaju plan pomirenja, produbljene saradnje, podrške integritetu preostalih republika.

Iz odsustva tog plana promalja se perspektiva depopulacije svih područja koja su očišćena po etničkoj, ili ispražnjena po ekonomskoj osnovi.

Prokletstvo spojenih sudova koje nas je razdvojilo jedina je perspektiva budućnosti koja podrazumeva obaveze i prema potomstvu i prema precima. Beograd je i dalje glavni grad Jugoslavije. I to mrzimo, umesto da razumemo.