Dan po dan

Nastavili smo život i mislim da se trudimo da sve te dane i preminule zaboravimo.

Kaningemov novi roman „Dan“ vratio me je u užas koji je obavio svet 2020. godine.

Ne mogu da kažem da mi je to omiljeno njegovo delo.

Rekla bih, naprotiv.

Navikla sam od Kaningema da dobijam raskošne rečenice, ništa manje, nijednu drugačiju, nizao ih je duž celih ranijih romana.

Sad, onako…

Zablista pa se ugasi.

Prvo sam pomislila da je do prevoda, budući da je promenjen izdavač za verziju na srpskom.

Onda sam ipak pomislila da ima nečeg što me posebno dira pa tražim više i bolje, možda perfektno.

Bilo kako bilo, nije me držao budnom umom sve vreme dok sam čitala, ali me je ostavio da razmišljam o periodu koji sam silno želela da zaboravim.

U tome jeste deo vrednosti knjige.

Nekoliko je tema u romanu važno: raspad porodica, smrt glavnog junaka, odrastanje, krivica, pokušaj samoubistva, putovanje koje vodi u smrt, pitanje laži društvenih mreža, izmišljeni identiteti… možda i kazna.

Pratimo tri važna dana u tri godine – 5. april 2019, 2020. i 2021.

Dve godine koliko se nalazi između ovih datuma naopačke su okrenule sve, ili su stvari postavile na svoje mesto.

Robi je lep momak koji bi trebalo da se iseli iz stana na tavanu i tako napusti porodicu za koju je vezan, ali koja je još više zavisna od njega, jer članove te male zajednice drži na okupu i kompenzuje svakom pojedinačno ono što mu u životu nedostaje.

Njegov odlazak pokrenuće tugu, krivicu, otuđenje.

Međutim, on ne odlazi u drugi stan, odlazi na drugi kontinent, na zeleni, hladni Island.

Tu ga je sačekao početak pandemije i otprilike je jasno da će u carstvu prirode umreti.

Međutim, ne sasvim, ili bar ne sasvim odmah.

Njegov alter ego koji je bio živ na Instagramu, ostaće da živi još neko vreme nakon njegove smrti, sve dok ga njegova sestra poslednjim postom ne odjavi.

Robi je bio vezivni element i kad je otišao sve se raspalo.

Porodica je preležala koronu pa je ostala krivica da muči njegovog sestrića: on je virus pustio u kuću (da li je poslao i Robiju?).

Zato je pokušao da se utopi u jezeru.

Sestra i zet su se razveli ali su život nastavili jednako nesrećni, a sestričina je ostala zarobljena strahom koji je mogla da prevaziđe samo dubljim ulaskom u bezbedan svet fantazija.

Neću reći ništa novo, ali to zaboravljam ili želim da zaboravim – svet nakon pandemije (ako je uopšte prestala) nije isti, ni mi nismo isti, iako se pravimo da jesmo.

Bez sumnje, ove godine, u kojima sam bar ja ostala izgubljena, donele su i dobre stvari, verujem svakom od nas, iako su bile sačinjene od dana tuge i gubitka.

Naravno, ostaju pitanja nakon čitanja: šta nas drži celovitim, da li je odlazak bežanje, da li je obavezna kazna ako odudaramo od preporučenog modela (Robi je homoseksualac), kako prevazilazimo strahove…

Ne mogu a da ne pomislim: za koji dan biće upravo 5. april.

To je dan nakon Dana studenata i aktivnosti koje se planiraju i najavljuju.

Videćemo šta će nam on doneti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.