O prirodi i drugim nevoljama

Dakle, priroda se naljutila na nas, njen nerazumni deo.

Ali, i mi smo se naljutili na prirodu pa nas nije briga za njene hirove i, da tako kažem, neumesnu fiziologiju.

Zato „sadimo“ puteve kako se nama prohte, i na zidove (stubove) spuštamo krovove tako da budu lepi i fotogenični.

Idi, molim te, prirodo, govorimo u mikrofone.

Pomeraš se milimetar ili nula zarez jedan milimetra godišnje ili dnevno, nedeljno, mesečno!

Šta izvodiš?

Misliš da ćeš ovu silu time da zastrašiš?

Sedi brdo tu gde jesi i ne zanovetaj, prestani, prirodo, da nam kvariš planove inače će da radi kajiš (ili neko slično oružje).

Putovala sam novom deonicom.

Demokratski principi (ko ih izmisli!) doveli su do toga da je moj apel da se držimo proverenih trasa odbačen.

Uveliko sam bila preglasana.

Meni nije prijatno da se nađem u tunelu ispred koga čeka hitna pomoć, a posebno ne policija.

Čak samo to bio bi dovoljan razlog da slično iskustvo izbegnem.

Ne uliva poverenje.

Ni u stambenu zgradu sa takvom opremom ne bih kročila.

Imam poverenja u hitnu pomoć, nije do toga.

Ali u sve ostale elemente koji grade situaciju s razlogom nemam.

Srećom, kod nas obećanja služe samo da popune portale i novinski papir.

Jer, nema hitne pomoći (bar ne one materijalne, vidljive), a od policije tek je jedno vozilo sa organom reda koji drema za volanom.

I to ne na oba kraja tunela, već samo na jednom kraju.

Valjda je procenjeno da jedan volan i jedan organ reda mogu da srede sve potencijalne nevolje koje priroda, sprovodeći svoje paklene namere protiv čoveka i infrastrukture, može da isporuči.

I ovi redovi govore da sam bezbedno prošla kroz Munjino brdo.

Da je bilo kao u kokpitu, bilo je (lampice crvene i zelene sijaju svežim sjajem duž zidova celog tunela), da je bilo brzo, bilo je, da je bilo lako… onako, i nije bilo.

Razloga je više i nije u pitanju samo (ne)bezbednost.

Najveći problem mi stvara naše pristajanje na pogubno ignorisanje vrednosti na kojima bi trebalo da počiva normalno društvo: ne bih se lečila kod molera, čak ni kod istoričara književnosti, pa ne bih putovala drumovima čiju mi sigurnost garantuje pravnik.

Valjda postoje škole za sve poslove i valjda te škole daju dobar kadar.

Stručan, ne politički.

Nerazumno je da pristajemo na manje od toga.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.