Pop Up

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Bravo Nina!

2. Slagao sam se sa misljenjem do momenta kada je krenulo da ocrnjuje crkvu i veroispovest.
   Da Vam objasnim gospodjo, odlazak u crkvu, vera u BOGA i veroispovest nemaju veze sa litijom, sluzbom zlatnom zgradom vec iskljucivo sa unutrasnjom potrebom vernika da se obraca necemu visem, boljem i cistijem od sebe samog i trazi savet i sapsenje duse svoje.
   BOG prvi nece da dovodi svoje stado u opasnost od nestanka jer je on prvi rekao: Ko sebe cuva i BOG ga cuva.
   Savetujem Vam da radi oplemenjivanja zivota svoga i prociscenja duse svoje konsultujete dobru kjigu Boziju i nadjete u njoj savete za poboljsanje zivota svoga i spasenje duse svoje od nihilistickog besmisla bitisanja.
   Cinite ovo sebi i svojoj deci na korist.

   1. Kakvo je vaše mišljenje o episkopu vranjskom Pahomiju,Vasiliju Kačavendi,kao i o profesoru bogoslovskog fakulteta koga su nekoliko njegovih studentkinja optužile za silovanje.Da li je to „završena priča“,ili odgovorni za ova zlodela treba da odgovaraju?

      1. Religija je proizvela kulturu, zato smanjite malo ateistička popovanja, isprazna su! Ostalo je OK. (A nekima iz višeg klera stvarno treba malo oporezovati ličnu imovinu!)

      2. U svakom zitu ima kukolja, to ne znaci da je kukolj zito ali da kvari zito, kvari.

   2. Bog nije u crkvi i ne prodaje se za zlato.

   3. Pročitajte Novi zavet, gde Isus kaže
      „A ti kad se moliš, udji u klet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svom koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno.“
      A razapet je jer se suprotstavio vladajućem sveštenstvu koje se bogati na račun naroda.

3. Drago mi je da je g.Savčić pomenula izjavu Zorana Gojkovića o darivanju celokupnog budžeta Srbije za jedan ljudski život, i ja sam je dobro zapamtio i smatram tu izjavu jednom od najluđih i/ili najlicemernijih u poslednjih 10-ak godina. Što se ostalog dela teksta tiče zanimalo bi me koji model društva i koja današnja država je uzor g.Savčić pa bismo mogli diskutovati na tu temu, a bojim se da su naši i evropski problemi mnogo dublji i da ih ne bi rešili više muzeja i izložbi. Ima Evropa više muzeja i izložbi pa je u velikim problemima, znamo kojim. Kultura je više pitanje čistoće ulica, odsustva kriminala, zidova bez grafita, moguće i demografije-sastava stanovništva, nego izložbi i koncerata ozbiljne muzike

4. Ja sam “die hard“ ljubiteljka fudbala (obratite pažnju – nisam rekla da sam navijačica) i smatram da je nacionalni stadion apsolutna budalaština. Argumenti autorke članka su sasvim u redu ali bih dodala još jedan – bar 50% stanovnika Srbije (žene, a verovatno i muškarci koji preferiraju šah, tenis, pecanje, …..) nemaju potrebu za nacionalnim stadionom dok svi imaju potrebu za urećenim bolnicama, vrtićima i školama. Naravno, prednost nad stadionom imaju umetnost i kultura. I na kraju, i kada bi sredili sve bolnice i škole, izgradili zgradu opere u Beogradu, malo pozorišta i koncertne dvorane po gradovima i varošima Srbije (i narod van Beograda ima valjda dušu) opet se postavlje pitanje da li nam treba nacionalni stadion kada ne možemo da sastavimo nacionalni tim koji prima manje od 6 komada po utakmici, tim čijim se igračima neće tresti gaće kada izađu na megdan strašnom Azerbejdžanu.
   Autorka greši, a i sa dozom nerazumevanja i nepoštovanja sudi o Džajiću. Dok postoje ljudi, oni će se zanimati za književnost i fudbal pa će se Džajič pamtiti dugo koliko i Andrić. Poezija je poezija, bila ona na pipiru ili na zelenom tepihu.

5. Ajd’ još nešto da dodam o fudbalu kada sam već počela. Autorku fudbal ne interesuje, ali verujem da je interesuju mitovi, a Džaja je to odavno postao, kao što su to pre njega psotali Moša Marjanović i Tirke, Zebec, Bobek, Rajko Mitić, Šeki, Militunović, i mnogi drugi.
   Ja Džaju nisam gledala a celog života od matorog slušam priču o strašnoj Džajinoj generaciji za koju on tvrdi da je bila i bolja od one iz Barija. Dakle evo jedne mitske scene. Marakana puna kao oko jer se u ono vreme stajalo. Zvanično oko 100.000 duša na stadionu, nezvanično još jedno 20 hiljada više. Djuković rukom dodaje loptu Kuletu Ačimoviću. Kule jedno deset minuta vrti trojicu protivničkih igrača blizu našeg šesnaesterca dok Džaja stoji na levoj strani, negde oko polovine terena i na blagom povetarcu namešta rukom frizuru. Kule, pošto je izlomio onu trojicu na petoparcu, po zemlji daje pas Džaji koji brzinom vetra kreće duž aulinije. Sa malim zakašnjenjem Lazarevič kreće sa centra pravo ka protivničkom golu. Džaja dribla jedno, drugog, trećeg, četvrtog igrača, gleda gde je Lazarević. Laza još uvek ubrzava tek je negde na plovini protivničke polovine. Džaja, šta će, dribla onu četvoricu u suprotnom smeru, onda se opet okrene ka protivničkom golu, izdribla ih ponovo i zavrne kiflu kojim pogađa Lazareviča u čelo. Lopta se odbija od Lazarevićeve glave i …. goooooooooooool.
   Na teren ulaze kola hitne pomoći, ukazuju prvu pomoć Džajinim pacijentima i odvoze ih u urgentni centar. E, takav je to igrač bio.