Iz Belorusije i Ukrajine s ljubavlju: Žile kucavice američkog filma

Judžin Kotljarenko je ukrajinski Jevrejin rođen u Odesi (stoga je, zapravo, Jevgenij) a odrastao u Bruklinu, i momak koji krije svoje godište (recimo da je na ivici zlokobne vododelnice zvane „40“).

Fakultet, i to – ako je po pitanju svega ovoga mudro verovati Vikipediji – Kolumbiju u Njujorku koja se ne upisuje tek tako, nije završio pre nego što se relocirao u Los Anđeles da bi postao filmski autor.

Petnaestak godina i desetak svakovrsnih filmova kasnije, Kotljarenko je jedan od nemalog broja reditelja koji održavaju u životu umetničku nit američkog filma, i koji svojim povremenim i obodnim učešćem u holivudskoj proizvodnom pogonu doprinose i da cela ta fabrika snova ili košmara ne sklizne u lukrativistički besmisao.

Sredinom prošle decenije Jevgenij/Judžin započeo je kontinuiranu saradnju sa Dašom Nekrasovom, kalifornijskom glumicom/scenaristkinjom/rediteljkom rođenom u Minsku 1991. godine, za koju sam u jednom tekstu ustanovio da je pomalo genije.

Uz to, ume i odlično da odabere audicije na koje će otići, pa je tako nedavno dala glumački doprinos u dva filma koji su se našli na Danasovoj listi najboljih filmova godine (novozelandski „Bad Behaviour“ u kojem je toliko iritantna da je nervno labilna glavna junakinja u tumačenju Dženifer Koneli masakrira stolicom, i „La Bête“/“Zver“ Bertrana Bonela gde ima par dugačkih i odličnih scena sa Leom Sejdu).

U teškom prevodivom filmu „Wobble Palace“ (neka bude „Klimava palata“; 2018) Kotljarenko i Nekrasova igraju mladi par koji nakon nekoliko godina ulaganja energije u vezu i dizajniranje životnog prostora (pre u ovo drugo, što je dobar ugao analize prioriteta modernog čoveka) shvataju da je međusobna intelektualna i seksualna privlačnost na izdisaju.

Jedan vikend odvajaju za test „singl“ egzistencije, što je, opet, povezano sa kontrolom stambenog prostora, te on u subotu dovodi nekoliko ženskih „tinder spojeva“, dok ona u nedelju provodi vreme sa novim i starim poznanicima koje je upoznala na starinski, fizički i trodimenzionalni način.

I to je, otprilike, fabula koja vodi do ljubavnog razrešenja, što znači da ukupni kvalitet zavisi kako od dramsko-dijaloških detalja („Wobble Palace“ donekle i spada u „mumblecore“ podvrstu američkog nezavisnog filma) tako od vanfilmske, tj. identitetske zanimljivosti protagonista.

U oba segmenta je Kotljarenko – a i Nekrasova (videti njen potpuno poremećeni, umetnosti paranoje Romana Polanskog srodni „The Scary of Sixty-First“) – majstor, te je „Wobble Palace“ obavio festivalski „pos’o“ i autoru dao mogućnost da nadalje stvara u okviru ambicioznijih ekonomskih koordinata.

Za „Spree“ (od „killing spree“ – kratkotrajni ubilački pohod) iz 2020. godine je „pribavio“ Džoa Kirija, privlačnog za širu publiku zahvaljujući seriji „Stranger Things“, te vrlo pažljivo odabrao Dejvida Arketa za lik propalog „didžeja“ iz 90-ih i oca glavnog junaka.

No, čini se da je uporedo shvatio da digitalni zatvor koji ga inspiriše, i u kojem su obitavali likovi „Klimave palate“, inicira promenu forme, te „Spree“ nema pogled iz „trećeg lica“ i ceo je sazdan od kadrova načinjenih telefonima i kamerama za prismotru.

U filmu koji i pored prepoznatljivih glumačkih pojava zbog vizuelnog pristupa ostaje namenjen svedenijem broju gledalaca, Kurt Kankl (Kiri) je duhovno-medijski naslednik ubice iz belgijskog mikrobudžetskog čuda „Čovek ujeo psa“ („C’est arrivé près de chez vous“, 1992).

Setimo se, jurnjava za ekskluzivnim sadržajem je pre tri decenije dokumentarističku ekipu navela da počne da prati svakodnevicu iracionalnog serijskog ubice, da bi i oni sami logičnim redosledom događaja postali prvo saučesnici pa potom i žrtve (ne njegove, on je častan momak koji se drži dogovora).

Danas, influenserski paćenik dolazi na ideju da „bustuje“ (očekujem negodovanje čitalaca zbog inflacije „tuđica“, ali jesu usklađene sa temom) svoj bedni nalog tako što počinje uživo da prenosi zločinjenje.

Publika koja smatra da ništa više nije stvarno isprva ne reaguje, što filmu „Spree“ dodaje još jednu centrifugalnu osu.

Opet, detalji su ključni, i „Spree“ se crnohumorno – a vrlo neusiljeno i organski – zabavlja duhom vremena.

„Šifra“ („The Code“) je povratak reklo bi se preferiranoj žanrovskoj bazi u vidu ljubavne priče, posle možda i taktičke ekskurzije u bizarni horor-triler.

Kako god, neopipljivo društveno zlo ostaje primarni antagonista sa kojim su junaci u konstantnom sukobu ili rizičnoj kolaboraciji.

Vrativši se staroj ekipi lišenoj glumačkih prečica do gledaočeve zainteresovanosti, Kotljarenko se usput vraća i u period koronavirusa koji kao da nam se nije dogodio.

Par glavnih junaka u proleće 2021. godine, tragajući za rešenjem svojih intimnih tegoba, iznajmljuje pustinjsku vilu.

I to bi bilo to što se tiče osnovne postavke, da bi film preuzimao fenomenološke rukavce (teorije zavere; „kenselovanje“; brzinska bliskost sa novim poznanicima i bezlični odnosi sa starim prijateljima…) iznova crpeći dinamičnost iz naturalističkog pristupa koji donosi forma sveprisutnog oka kamere.

Gluma je, pak, ovaj put svesno na ivici nadrealnog, sa nastupima koji nas katkad podsećaju na ukočeno izgovaranje replika iz „Prodavaca“ Kevina Smita.

Međutim, sjajni su to i stvarnosni glumci, što znači da postupak ima izvor u autorovom odnosu prema tragediji čoveka 21. veka, izvođača rečenica koje nije sam napisao.

Nije mu lako, tom robu digitalne kupole, a „Šifra“ je naoko histerična a suštinski potpuno kontrolisana i nikako očekivana pa samim tim i monotona predstava agresije medija i uređaja kojom smo konstantno spopadnuti.

Neko jednom reče da nema ničeg goreg od komedije sa porukom, a „Šifra“ jeste intenzivno duhovit film.

Sve poruke su odavno poslate.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.