Izvinite me, dok nestajem

Sve oko te pesme je, međutim, u isto vreme posebno i univerzalno. Nalazila se na Sinatri omiljenom albumu „Frenk Sinatra peva samo za usamljene“, gde se sa sopstvenom samoćom nosio usmeravajući je ka sapatnicima. Na omotu albuma je njegov uljani portret, u formi klovna iz komedije del arte koji samosagoreva kao simbioza patnje i zabavljaštva. Svoj oproštajni koncert je završio upravo tom pesmom, i reflektori su se ugasili par trenutaka nakon što je zamolio publiku da „ga izvine, dok nestaje“. A onda, tu je i stih koji nas vodi pravo ka, šire, drami, ili, uže, hororu: „Angel eyes, that old devil sent/They glow unbearably bright“. Da li nešto što je nepojamno lepo ne može da ne bude poslato od strane zla, da nas zavede, uzme za ruku, i isprati u predivni krah? Ma, svidele bi se Fridkinu ove misli.

Na koncu, radilo se o čoveku koji je od ispitivanja granica napravio umetnost. Kao Jevrejin iz nimalo imućne građanske porodice, nesklone religiji, nikada tokom života nije pripadao nekakvoj celini. Do produkciono visokog filmskog nivoa stigao je početkom sedamdesetih, kada je prvi kontrakulturni talas već, kako je to Hanter Tompson lepo i tužno opisao, udario o stene i polako krenuo nazad, ka moru. Opet, zbog sklonosti ka ezoteriji i slobodi misli do kraja je ostao produkt šezdesetih, iako obrijan milimetar ispod kože i sa štreberskim naočarima. Zanimali su ga koncepti nepoznatog, Drugog, nestajanja, transgresije žanra u ideju, mahnitosti životnog poziva i sloma kada se bez istog ostane.

Svakakve asocijacije nam padaju na pamet kada se setimo „Francuske veze“. Sa odraslim mozgom, prepunjenim korisnim glupostima i bespotrebnim obaveznim znanjem, možemo se zabavljati analizom „Francuske veze“ kao urbane, savremene prerade devetnaestovekovnih literarnih dela (Po, Dostojevski, Henri Džejms…) o bežanju i privlačenju demona. Jer, nije li kod Fridkina potencijalno banalni kriminalac dobio mitski, fantastični tretman? Nije li onaj vragolasti pokret rukom koji Fernando Rej upućuje Džinu Hekmanu na kraju neuspešnog uhođenja nalik mučnom odnosu koji imamo sami sa sobom: „Vidiš me i proganjaš, ali ostaću nedostupan i još ću ti se i rugati“. Ne liči li, hej, dopremanje limuzine sa kokainom sa Korzike u Ameriku posledicama dolaska kovčega sa grofom Drakulom u varljivo bezbednu Englesku? No, stvari su se dešavale pre frivolno nego promišljeno, i Fridkin tvrdi da je za prethodno navedene smerove razmišljanja savršeni Fernando Rej angažovan slučajno, tako što je „kasting“ odeljenju rekao da ga zanima „onaj tip iz Bunjuelove ‘Lepotice dana’“, pa su mu doveli pogrešnog glumca iz pogrešnog filma. Možda laže, ali ako je tako, svojski se potrudio da od toga stvori detaljnu i višedimenzionalnu priču, gotovo povest. Elem, šta je mene prilikom prvog gledanja najviše fasciniralo u „Francuskoj vezi“? Ni jurnjava kolima, ni gangstersko-pandurske zgode i nezgode, već stan u kojem Popaj Dojl živi, ukoliko se „to“ može nazvati stanom. „Ovaj nema nikakvo postojanje osim kao policajac“, pomislio sam i pomalo pretrnuo.

Opsedalo je Fridkina bežanje od sebe, pa time i od sudbine, koje je za njega bilo jadno i nemerljivo vredno u isto vreme. Sveštenik Karas iz „Isterivača đavola“ sve svoje nesigurnosti mora da ulije u poduhvat koji mu je doneo omrznuti životni poziv. Od mesopotamskog demona Pazuzua ne može se pobeći, isto kao što se ne može pobeći od lica koje nas proganja iz ogledala. Užasni ljudi iz remek-dela „Sorcerer“ – a navijamo iz sve snage za njihov život, valjda jer liče na nas – na kraju sveta bivaju sustignuti i pobeđeni, jer ni sudbina ni liberalni kapitalizam ne brinu o dužini putovanja i ceni karte. „Sorcerer“ je propao na svim nivoima prilikom prvobitnog prikazivanja, ali dok dišeš, ideš dalje, od „Gluvarenja“ do „Čuvara“ iz 1990. godine, „kemp“ saputnika „Isterivača đavola“. Odmerena britanska glumica imena Dženi Sigrouv, druidska demonka iz „Čuvara“, o Fridkinu kaže: „Volim Bilija. On je potpuno lud. Ali, prepoznala sam njegovo nevaljalstvo, i prepoznala sam da voli to što radi. Puštao je kameru da se vrti nakon što bi rekao ‘rez’, i čekao da vidi da li će da se desi nešto spontano. Nešto što nije ‘gluma’“. Nešto stvarno, užasnije od svakog horora ili smešnije od svake komedije. Ono što čekamo i od čega bežimo. Jedna neuporediva sekunda, pre nego što nestanemo.